Iako niko ne zna šta bi stvarno tačno uradio, kako odreagovao i postavio se kada bi se našao suočen sa nekim oblikom nasilja, svi barem prema nekim opštim pravilima znamo šta treba raditi. Obratiti se za pomoć, ići u policiju, tužiti osobu koja nam je nanela povredu, bol ili štetu. Međutim, dok ti oblici imaju svoje ime i metod odnošenja prema njima, postoji mnogo drugačijih formi zlostavljanja i ugnjetavanja koje nije tako lako ni identifikovati, a kamoli im pristupiti.
Mikroagresija je prvi put definisana tokom 70-ih kada je Dr. Chester Middlebrook Pierce uspostavio ovaj termin. Danas je ovaj termin zvanično uključen u rečnike širom sveta i odnosi se na “svakodnevno verbalno, neverbalno, slučajno ili namerno vređanje, neprijateljsku komunikaciju, negativne poruke koje se šalju targetiranoj osobi koja je neretko predstavnik neke marginalizovane grupe”. U prevodu sve rodno, rasno, klasno bazirane šale za koje znamo da nisu tako bezazlene kako su navodno predstavljene, već da su bolje ili lošije zamaskirane uvrede. Svi “duhoviti” komentari na račun dužine nečije suknje kako je prekratka, ili baš suprotno “preduga jer malo kože he-he nije na odmet ipak je he-he vrućina”. Svi komentari poput “baš ne izgledaš kao Rom”, ili kada neko zaključi odakle ste i kaže “da, čujem po naglasku”, ili “lepo izgledaš s obzirom na to koliko imaš godina/kilograma” ili milion ostalih žaoka koje osetimo kada su nam upućene ali obično ne reagujemo.
To što postoji prefiks „mikro“ definitivno ne znači da ovakvi postupci ne mogu da imaju makro uticaj na pojedinca nad kojim se ovaj oblik agresije vrši.
Da se razumemo, nije retkost da neke opaske i šale dođu i od nas samih, i sami na svoj račun neretko pravimo šale zasnovane na određenim stereotipima i klišeima, kao i da će naši prijatelji možda isto iskoristiti da bace dobru foru, ali je sasvim drugo kada neko od koga to ne očekujemo, ko nam nije blizak, i nema nikakvo pravo na to, sebi dozvoli da svaki njegov/njen komentar bude obojen nekim zluradim podtonom.
Sve gorenavedeno su oblici mikroagresije na koju nije imun niko od nas, a ona se prema mišljenju stručnjaka, može deliti na različite kategorije. Mikronapad – izuzetno eksplicitan, najčešće verbalni napad na nekog zbog njene ili njegove veroispovesti, boje kože, seksualnosti. Neretko podrazumeva da osoba ne želi da radi u istoj kancelariji, ili da joj dete ide u isto odeljenje kao i neko iz grupe koju smatra problematičnim. Mikrouvreda – komunikacija koja pokazuje oblike nepristojnosti i ismeva nečije poreklo, ili identitet. Skrivene uvredljive poruke, sitna ali konstantna bockanja na istu temu, ponavljanje neumesnih šala. Mikroinvalidacija – komunikacija kojom se negiraju osećanja i misli neke osobe i govori joj se da je “previše osetljiva” ili “da nije shvatila foru”.
Ono što je verovatno i najznačajnije shvatiti kod mikroagresija jeste na prvom mestu da to što postoji prefiks „mikro“ u svakoj od ovih reči, definitivno ne znači da ovakvi postupci ne mogu da ostave makro posledice na pojedinca nad kojim se ovaj oblik agresije vrši. Istina, nije prebijanje, zlostavljanje ili pljačkanje kao vidovi velikih nasilnosti sa kojima se nažalost takođe u životu možemo susresti, ali jeste oblik malteretiranja koji nakon dugogodišnjeg, sistematskog osećanja ostavlja trajne posledice i koji je neophodno sanirati.
Posledice mikroagresija ne dolaze u trenutku kada se događaju baš zato što najčešće spadaju u onu sivu zonu kada nismo sasvim sigurni da li je nešto zaista čudno, neprimereno ili maliciozno ili je samo do nas pa smo tog dana nešto osetljviji, uvredljiviji, razdražljivi.
Ako neko gleda u vas neprimereno dugo zato što ste bilo kako “drugačiji”, koristi svaku priliku da vas dotakne iako za to nema ni najmanje potrebe, prekida vas svaki put kada govorite ili vas ignoriše, sve to spada u radnje koje svojim ponavljanjem i učestalošću bude frustraciju u pojedinicu. Posledice mikroagresija ne dolaze u trenutku kada se događaju baš zato što je veoma teško ući im u trag i imenovati ih i najčešće spadaju u onu sivu zonu kada nismo sasvim sigurni da li je nešto zaista čudno, neprimereno ili maliciozno ili je samo do nas pa smo tog dana nešto osetljviji, uvredljiviji, razdražljivi. Umesto direktne štete kakvu definitivno izaziva ukoliko nas neko napadne na ulici i gurne nas da bi nam oteo torbu, mikronasilje dolazi sa odloženim dejstvom i njegove posledice se osećaju nakon trajne, ponavljane izloženosti istim postupcima.
Baš zato i jesu prilično veliki problem i užasno je važno biti svestan njihovog postojanja jer je to jedini oblik borbe protiv njih. S obzirom na to da ne možete nikoga da tužite jer vas je pogledao popreko ili ima maliciozni komentar ili opasku spram vašeg roda, seksualnosti, izgleda, sa mikroagresijom je jedino moguće boriti se adresiranjem iste. Reagovanjem i to ne nekome ko je nadležan za to (iako pozicija HR menadžera u korporacijama postoji za sve moguće konsultacije po pitanju ovakvih problema i ophođenja prema istom) nego direktno suočavanje za agresorom. Čak i po cenu da to znači da prekinete sastanak i pitate: “Izvinite, šta ste mislili pod time?” Ne postoji tačan odgovor kako reagovati na ugnjetavanje niti kada je pravi trenutak da se nekom malicioznom komentaru pristupi, ali verovatno najveća istina leži u tome da treba birati metod koji nam je najprijatniji, a započinjanje zdrave i zrele komunikacije na tu temu je obično dobar početak. Skretanje pažnje da je nešto problematično, uvredljivo i da bi bilo veoma lepo da se više ne ponodi.
Samo ih treba vratiti na svoje mesto, i staviti im do znanja da vreme glupih fora pripada osnovnoj školi, i ma šta mislili, ne, ni tada nije bilo kul biti nasilnik.
U najboljem slučaju osoba se možda zaista samo neumesno šalila neshvatajući da time može nekoga da povredi i sva je prilika da će prestati sa takvom praksom kada joj se skrena pažnja. U najgorem, zaista misli sve što kaže ali naša reakcija može da učini da makar malo osvesti svoje ponašanje ili barem da dovede do nekog makar prinudnog izvinjenja. Ima tih ljudi koji jednostavno sebi daju previše za pravo i nastavljaju sa ponašanjem koje su praktikovali tokom odrastanja. Samo ih treba vratiti na svoje mesto i staviti im doznanja da vreme glupih fora pripada osnovnoj školi, i ne, ni tada nije bilo kul biti nasilnik.
