Čuveni zečji simbol (bio) je sinonim za osnaživanja žena koji je prilično pogrešno interpretiran, jer sve ono što je navodno trebalo da ih osnaži zapravo ih je uništavalo. Ispod maske sjaja, smešten je jedan neispričani očaj, dodatno zataškan ucenama i pretnjama. Od Hefnerove smrti 2017. godine polako su na površinu krenuli da isplivavaju fragmenti istine, a kulminacija se desila upravo sa novim dokumentarcem.
Novi dokumentarni film od 10 delova režiserke Alexsandre Dean (ona je autorka i dokumentarca o Paris Hilton „This is Paris“), iskopao je mračne tajne Playboya, predočavajući nam izvor užasnog zlostavljanja i prinude. Zapravo, ovakvo iznošenje istine na videlo ne bi ni bilo moguće pre Hefnerove smrti, budući da se žene tek sada osećaju slobodno da iskreno progovore o svemu. Alexandra je za potrebe filma intervjuisala preko stotinu ljudi, od žene koje su bile deo tog trulog sistema do Hughovih prijatelja i poznanika, a optužbe u dokumentarcu su toliko užasne da će zasigurno preoblikovati zaostavštinu Playboya. I zaista, bilo je vreme da se njegovom nasleđu skine ružičasti veo i „slatke“ uši.
Naime, sam Hefner je otkrio puno značenje simbolike. Zeka u Americi ima seksualnu konotaciju, a on ga je izabrao jer je u pitanju: „Sveža životinja, stidljiva, živahna, skakutava, seksi. Životinja koja te prvo pomiriše, zatim pobegne, pa se vrati, i dođe da se sa njom maziš i igraš, a devojke radosne i razigrane liče na zeke.“ Poređenje žene sa životinjom po sebi je dovoljno uznemirujuće, ali on nastavlja: „Ne zanima nas tajanstvena, teška žena, femme fatale, koja nosi elegantan donji veš, sa čipkom, tužna je, i nekako psihički nečista. (?!) Playboy devojka ne nosi čipku, niti donji veš, gola je, dobro oprana sapunom i vodom i srećna je.“
Muškarci iz Hefnerovog najužeg kruga pokušali bi da oponašaju ono što je on stvorio mameći žene koje nisu izabrane za časopis na žurke, gde bi im obećavali da će se sastati sa muškarcima koji bi im mogli sklopiti ugovore o modelingu. Organizovali bi lažna fotografisanja samo kako bi uhvatili žene nage. Hefner je, bez obzira da li je učestvovao ili samo gledao odnose koji su se dešavali u njegovoj sobi, svaki uredno snimao. Zvuči delom kao horor film ili fantazija, ali istina deluje i zvuči baš onako ju je dokumentarac i prikazao, a sva potresna otkrića zauvek bi trebalo da promene boju Playboya.
Ono što se može nazvati senkom srećnog završetka jeste činjenica da su se mnoge žene pronašle preko Facebook grupe, a njihovo ponovno okupljanje je posebno snažno jer je Hefner namerno stvorio strukturu u kojoj su bile izolovane jedna od druge, plašeći da se da podele jedna među drugom ono što se zaista dešava. Do sada.
