Pretraga

Digitalno podmlađivanje kao najnoviji holivudski trik

Digitalno podmlađivanje kao najnoviji holivudski trik

Tekst: Teodora Jeremić


 

Godine nisu ništa drugo do običnih brojki. To je postala gotovo mantra koju pre ili kasnije svi počnemo da čantamo kad nam je i bitnih i nebitnih brojki malo previše. Tridesete su nove dvadesete, četrdesete tridesete, sve je nešto što nije, samo novo, i sve godine su one najbolje. S tim poslednjim se doduše stvarno i slažem. No, ne znam baš da li smo svi saglasni oko toga, posebno oni koji recimo imaju veoma viralne i izuzetno popularne dokaze sebe u dvadesetim, tridesetim, četrdesetim i sada recimo sedamdesetim. Znam da vreme teče za sve, i to dosta brzo, ali nekako imam utisak da za glumce to prolazi još brže. Mislim, svesni smo svi zar ne da Samuel L. Jackson ima 71 godinu, Michel Douglas 75, Arnold Schwarzenegger 72, Anthony Hopkins 82? Okej je i ako je odgovor da nismo. Ja prva evo priznajem da ispadam iz ovog kolektivnog mi jer se večito pitam “kad pre?” i nikako mi nije jasno da je od filma “Pulp Fiction” prošlo 25 (slovima: dvadeset i pet) godina a da su te iste godine protekle i za Julesa, i ostavile nekog traga na njemu. Ili možda nisu?

Blejd Raner 2049 -
Digitalna verzija Sean Young

To se ispostavlja kao najsvežije holivudsko pitanje budući da je u nekim od najnovijih blockbuster ostvarenja (“Captain Marvel”, Avangers Endgame”, “Terminator: Dark Fate”) gore pomenuta ekipa prošla kroz ozbiljan proces digitalnog podmlađivanja i uz pomoć najnovije tehnologije postignuto je da svi ovi glumci izgledaju barem dve decenije mlađi. I to je prilično dobro i verno urađeno, i sve je prisutnija tehnika, pa postaje i malo zbunjujuće a u neku ruku i zastrašujuće. Kurt Russell se poprilično doterao za “Guardian of the Galaxy Vol 2”, Anthony Hopkins za “Westworld”, Robert Downey Jr za “Captain America”, Will Smith za “Gemini Man” itd i umesto estetske hirurgije, zvanično možemo reći da imamo digitalnu i da se sve obilatije koristi.

 

U svim ovim filmovima je manje-više bilo potrebno da glumici odgiraju neki flešbek, susretnu sebe mlađeg ili nešto tome slično, ali postavlja se pitanje da li je van specifičnih situacija ovo zaista dobro za filmove generalno? S jedne strane, da, ima prilično smisla da u filmu “Gemini Man” kada Will Smith treba da sretne mlađeg sebe, zapravo to i učini, ali s druge strane počinjem da zamišljam fimsku budućnost pomalo kao Zonu sumraka u kojoj svi imaju iste godine nebitno da li su irl zagazili u osmu deceniju ili su stvarno u tridesetim. Kao izvesni prostorno-vremenski formaldehid uz pomoć kog vreme stoji, a industrija održava živim i radnim one koji možda to više i nisu. Nije to uopšte nemoguć scenario, i pravo je čudo kako se u ovo vreme korpo kapitalizma toga niko nije setio ranije i što se uopšte još uvek uvažava da se prestaje sa radom kada umreš. Kakav glup izgovor.

Odmetnik 1 - Star Wars priča -
Digitalna verzija Carrie Fisher

Bilo kako bilo, postoji opravdana bojazan da će glumci pribegavati svojim podmlađenim verzijama čak i kada nema objektivne potrebe za tim. Ako se krene sa ozbiljnijom upotrebom ovog procesa, tome se ne može baš stati na put a ako se dodatno usavrši, ni prepoznati baš tačno u kojoj meri se koristi. Tu jedino dakle treba računati na zdrav razum rekla bih, ništa drugo. Martin Scorsese deluje kao takav primer. Trik podmlađivanja je koristio za svoj najnoviji film “The Irishman” i prema Scorseseu ova tehnologije nije baš genijalna stvar. Čak je nedavno i otkrio da se njegov film odlaže jer “podmlađivanje” Roberta De Nira, Al Pacina i Joea Pescija nije bilo dovoljno dobro.

 

S obzirom da je sa svim ovim glumcima sarađivao bezbroj puta, i da ih poznaje veći deo svog života, i prati kroz sve faze, Scorsese jednostavno nije bio ubeđen njihovim “mladim” licima, nije im verovao i u nekoliko pitanja u jednom podcastu je uspeo da sažme ono što i jeste suštinski problem. “Da li menja i oči? Šta je u očima to što mi se dopadalo? Intenzitet? Težina? Opasnost?”. Iako nije Scorseseov film, uverena sam da se slaže da eyes never lie, chico i da je iskrenost nešto što ne može ni da se opegla ni pojača ni sakrije. De Niro sasvim sigurno ne bi mogao da odigra taksistu sa onim žarom i snagom kako je mogao pre 40 godina, jer tu drskost, strast i magnetičnu predanost, najčešće i može da ima samo mladost. Godine donose nešto sasvim drugo. I nema CGI intervencije koja to može da probudi, i zameni.

 

U krajnjoj liniji, preterana upotreba digitalnog podmlađivanja bi dovela i do ozbiljnog osiromašenja scene u pogledu otkrivanja novih talentovanih ljudi i davanja prilika istim. Da su svi glumili mlađe sebe, ne bi došlo do nekih neverovatnih glumačkih otkrića ili potvrda, kao što je recimo Josh Brolin kada je glumio mlađeg Tommy Lee Jonesa u “Men in Black III” i to uradio bolje nego što bi verovatno Tommy u tom trenutku uspeo, a ujedno se i još jednom dokazao kao sjajan glumac. To je nekako i logično. Verujem da je neka današnja šesnaestogodišnjakinja sasvim sigurno približnija šesnaestogodišnjoj meni, nego što sam ja danas, sebi tada, i tako i treba da bude. Tehnologija definitivno ima začuđujuće mogućnosti, to niko ne spori, i iz dana u dan nam je sve jasnije šta i koliko može, ali to što nešto može da se uradi ne znači nužno da i treba. Negde treba znati i stati, a budućnost jednostavno ostaviti onima koji dolaze, i prosto živeti svoje najbolje godine.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar