Emily Ratajkowski u epizodi “dlake na pazuhu” i zašto je sve toliko iritantno?
Emily, Emily, ko bi rekao da malo dlaka može da napravi ovakvu pometnju i postane tema dana o kojoj svi pišu i pričaju, hm? Doduše, sa jedne strane moram priznati da mi je i drago što se ništa veće nije desilo, i što možemo da priuštimo sebi da globalno trkeljamo i presipamo: da li je ovo marketinški trik, jesu li dlake malo produžene ili skroz dodate u fotošopu, da li je ovo hrabro (ubiću se od ove reči, svega mi) ili odvratno, zašto i na ostalim fotkama nema dlake ispod miške ako joj je to već okej, da li je ozbiljnija promena u beauty svetu na vidiku, i sve ostale teorije i konstatacije koje dva zaraćena “za dlake” vs. “protiv dlaka” tabora pingponguju od juče. S druge strane: halo, halo da li se čujemo? 21.vek vas sve poziva da se kolektivno saberete… Odmah.
Evo već dva dana se trudim, ali nikako ne mogu da razumem da devojka sa nešto dlaka (pravih ili ne) može at this day and age da privuče ikakvu pažnju, a kamoli ovoliku, i što bi se reklo, imam jedno intimno pitanje: Dragi svete, u čemu je tačno problem i zašto je sve ovo toliko fascinantno? Ako se radi o tome što je Emily poznata ličnost koja je objavila svoju neobrijanu fotku, pa… super, ali Julia Roberts nam je još pre 20 godina mahnula sa jednim takvim pazuhom i to sa crvenog tepiha (kao što je i Sophia Loren redovno radila pedesetih), tako da toga što se tiče: checked. Ako se, pak, radi o tome da je nekome šokantno i fascinantno što devojka uopšte ima fotografiju sa dlakavim nogama, rukama, preponama, nausnicama, pazuhom, tu smo onda već u većem problemu, i imam ne baš vesele vesti. Bilo da ste na to zaboravili ili se trudite da zaboravite, dlake imamo svi. (poseban pozdrav za sve one koji vole natural devojke ali da tu ne spadaju dlake, akne, celulit i sve ostalo najprirodnije što imamo u svom asortimanu). Nismo rođeni iz fotošopa nego od Majke Prirode, a to u našem slučaju podrazumeva dosta komplikovano telo za ishendlovati, i pitanje šta ćemo sa dlakama i da li išta, je najprostije rečeno pitanje izbora. Ne mogu da dokučim zašto bi se iko pitao o tome dalje od granica sopstvenog tela i ličnih odluka – skidam sve, ne skidam ništa, i sve kombinacije između. Devojka sa dlakama definitivno nije manje seksi, uredna, ženstvena ili ______ (upišite sami bilo koju idiotsku predrasudu) od one koja ih nema, niti je ona koja se depilira manje feministkinja od one koja ne, a sve dok budemo ovako površno pristupali, razvrstavali se i etiketirali, smeši nam se ništa drugo do opšte banalizacije.
Što se tiče teorije “da li je marketinški trik u pitanju?”, možda i jeste. Treba biti realan i priznati da je jako teško danas razdvojiti prave potrebe od lažnih i ljude koji zaista veruju u nešto od onih koji se voze na talasu aktuelnosti prvenstveno kada se mogućnost za profit pojave na horizontu. Istina je da su diverzitet, fluidnost i inkluzija postale najupotrebljivanije, a time i najunosnije reči i da iskaču i iz ćoškova u kojim ih nikada ne bismo očekivali, te da su se pojedine od njih pretvorile u prava marketinška oruđa ali, da li je i zašto to uopšte bitno? Svakako da daleko više verujem onima koji izgaraju za ideju koja im iskreno prži stomak i tera ih da se bore za nju svim silama, bez ikakvog profitiranja od iste i nagrade (osim onih nematerijalnih kao što su sloboda, pravo, izbor). Međutim, sve i da neko ne veruje potpuno u ono što propagira, ako je to što propagira korisno za zajednicu, promenu razmišljanja, ili perspektive, kakva je zapravo razlika? Bilo ko ko koristi svoju poziciju i glas, kojim može da dopre do znatno većeg auditorijuma nego što ćemo mi obični smrtnici ikada moći, treba da ima podršku.
I ako dlakavi ratajkowski pazuh kao feministički akt može da pomogne umanjivanju seksizma, objektivizacije žene, razbijanju staklenih tavanica, smanjivanju fizičkog i seksualnog nasilja i seksualnog uznemiravanja, smanjenju zastrašujuće brojke femicida (prema istraživanju iz 2017. godine, 66.000 žena, devojaka, i devojčica godišnje bude ubijeno) svim zastavicama mašem li mašem za nju, ali je fora u tome što nisam baš sigurna da to tako jednostavno ide. Jedna lasta ne čini proleće, ne čini ni borbu za ravnopravnost dlakava noga, nausnice ili pazuh. To bi do sada već trebalo da je postalo uobičajena stvar, a nama jasno da se borimo sa mnogo zajebanijim demonima.
A sve se nešto bojim da to nećemo razumeti dokle god slični činovi budu pravili ovoooliki bum i da, dok je 73.000 komentara na objavljenoj fotografiji od “ti si uzor i idol i hvala ti što menjaš standarde lepote” do “ovo nije higijenski”, od pravog feminizma nema ni F. Em se fasciniramo pogrešnim stvarima, em smo jako spremne prve da napadnemo. Ozbiljno sam se posvetila listanju hiljada komentara i najporažavajuća mi je bila činjenica da su najgori dolazili upravo od drugih žena. A dok tu lekciju ne savladamo, to jest, dok ne prestanemo da upiremo prstom i imamo mišljenje o tuđem životu koje niko nije tražio, ne naučimo da poštujemo izbore drugih žena isto koliko i svoje, bez predrasuda, malicioznih komentara i podsmeha, i jednako podržimo i onu koja je ugradila silikone i onu koja se ne depilira, bez obzira na to što ni jedno nije naš lični izbor, ništa nećemo uraditi. Malo više ponavljanja live and let live kao ultimativne mantre. Nije uopšte teško.