Go with the flow iliti lepota laganog življenja

I danas nekada kada zatvorim oči mogu da prizovem u sećanje jedan mali, kratak, i posve snažan vodopad koji mi se prikazivao svaki put kada bi mi neko kao maloj rekao “kad porasteš kašće ti se samo” ili “sve u svoje vreme” – poseban favorit mog tate. Možda bi neko stručniji umeo da pronikne u kako i zašto, ja iskreno nisam sigurna da umem, ali se sećam intenzivnosti te vode i toga da se vodopad bez izuzetka pojavljivao. Onda sam jedva čekala da mi se „kaže“ i bila toliko nestrpljiva da dođe to vreme kada će se preda mnom otvoriti sve, da bih, da sam mogla, duvala u vreme kao u pitu od jabuka da se što pre ohladi pa da mogu da pojedem celo parče tog egzotičnog svega u jednom zalogaju. Sada mi je povremeno žao što nijednu od tih rečenica koje su me beskrajno nervirale nisam ni od koga čula već godinama, verovatno pod pretpostavkom da mi se u kasnim dvadesetim većina toga već rekla. I jeste, nešto čak višestruko i previše ali ono što nije je tek jedan poseban nepregled.

Ima nečeg u vodi i njenom kretanju po najosnovnijim zakonima prirode što pokazuje da od nje treba učiti. Nedvosmisleni zakoni fizike kažu da voda uvek pronađe najkraći i najjednostavniji put, i sa najmanje uloženog truda stiže do svog odredišta, i ne znam zašto mislimo da je drugačije u onim mehanizmima koji pokreću nas? Sve i da se ne vodimo podatkom da smo više od 50% voda, i što bi se reklo – praktično krastavci sa anksioznošću, svakako jesmo deo prirode, koja kako se čini cela funkcioniše po principu gde svako najefikasnije radi ono što najbolje ume. Svaka stvar u prirodi zna svoju ulogu i svoje mesto u velikoj shemi. Na to je Robert Fritz i mislio kada je uspostavio teoriju o “the path of least resistance” iliti putu najmanjeg otpora koji treba pratiti pri čemu je svako iskustvo koje stičemo neophodno za ličnu evoluciju, i ako treba verovati u nešto to je u tok sopstvenog života i to da negde u dubini sebe unapred znamo šta je najbolje za nas, šta nam to dolazi prirodno i ka čemu intuitivno i težimo.

U danima kada smo sputani svime i kada osećamo da je sve fundamentalno promenjeno, a mi do granica izazvani, možda baš o ovome treba razmišljati. O svemu u čemu smo sprečeni i kako da to obrnemo u svoju korist, kako da postanemo lakši. O tome da problemi, obično nastaju onda kada sedimo u otporu i opiranju situaciji verujući da je trebalo drugačije. Da treba da idemo u drugom pravcu, ali nas eto sve gura u ovom. Da je po planu bilo jedno, ali se sve otelo kontroli i postalo nešto sasvim drugo, a mi ostali besni na sebe, ukočeni u situaciji i u trenutku. The Path of Least Resistance kaže: da je moglo drugačije bilo bi. I treba mu verovati, iako možda zvuči kao preveliki fatalizam, ali ako se samo fokusiramo na “kako” nešto treba da se dogodi, detaljno planiranje, i frustriranje zašto nije po planu, desi se da prečesto zaboravimo na to “šta” je trebalo da se dogodi i to da ono može doći u raznim oblicima.

Planovi su ionako precenjen i suviše pojednostavljen pokušaj da kontrolišemo i sistematišemo nesistematično, a činjenica da u ovoj igrici nemamo uputstva i da jedino što možemo jeste da pratimo put kako nas vozi, pokazuje i da je fleksibilnost neopohodna veština kojom moramo ovladati.

Uostalom, život je previše nasumičan da bi i jedan strog plan sigurno upalio, i daleko manje je organizovana playlista koja ide pesmu po pesmu, žanr po žanr, a mnogo više shuffle mode, da stvarno nikad ne treba pretpostavljati da znamo kako će stvari da ispadnu niti šta će nas zapravo učiniti srećnim. Sreća se obično krije negde usput, kada se prepustimo i skliznemo niz tobogan sa rukama visoko iznad glave. Zvuči kao kliše verovatno zato što i jeste. Ali je baš zato i tačno.