Kao generacija koja je za kratak vremenski period uspela da kao čičak trakom pokupi veliki broj savremenih dijagnoza, među kojima najveći broj nas nije imun na FOMO, iliti fear of missing out, vrlo je bilo jasno još od početka pandemije da će pored opšte brige koju svi delimo, vreme provedeno u četiri zida rezultovati i “dosadno mi je” vapajima sa svih strana. Savremeni čovek se svim silama bori protiv dosade, čak i zaglupljujućim sadržajem, samo da bi nečim makar i fiktivno “ispunio” vreme. Međutim, iako znamo šta podrazumeva (neprijatno osećanje izazvano neradom, nezainteresovanošću, u situaciji u kojoj se ništa ne događa) šta dosada uopšte znači i odakle potiče?
O dosadi su među prvima pisali hrišćanski pustinjaci, koji su se osamljivali da bi spoznali sebe i postali još spiritualniji. U tome su im se potkradali “popodnevni demoni” kako ih je jedan hroničar nazvao, koji se po simptomima mogu izjednačiti sa današnjom dosadom, i protiv kojih se moralo boriti jer je u hrišćanskoj tradiciji dosada veoma skopčana sa lenjošću pa je “acedia” iliti hronična dosada smatrana grehom posebne vrste.
edward hopper , „Hotel by a Railroad“ (1952)
Iako su je od pustinjaka u Egiptu do XIX veka svakako mnogi osećali, kao reč, dosada se kao “boredom” prvi put pojavila tek 1852. u Dickensovom romanu (do tada je korišćena francuska reč l’ennui). Zapravo je i veoma smisleno da pisac skuje novu reč za osećanje apatije, nezainteresovanosti i letargije, budući da je klasična literatura prepuna likova od kojih je dosada nerazdvojiva, i za koje je opasno egzistencijalna, poput Ane Karenjine ili Madam Bovary. Iako je uspešno prikazivana i u vizuelnoj umetnosti, pogotovo XIX veka gde je blisko vezana za pitanje klase, jer deluje da je dosadno samo onima iz visokog staleža, dosada je možda najbolje opisana u romanima XIX i XX veka, uz primetnu činjenicu da je mnogo njih prikazivalo pre stanja koja su slična depresiji a ne običnoj dosadi.
Tokom XX veka, pogotovo u periodu između ratova, nastavio se trend devetnaestovekovnih slika, i ennui je postao sinonim za chic i izuzetno moderan simptom jer dosada podrazumevala uzvišenu poziciju, i onu u kojoj je sve što većina „običnih“ radi nezanimljivo, i traga se za nečim drugačijim i egzotičnijim. Dosada je postala prezir prema uobičajenom ali i luksuz, jer je podrazumevala da pojedinac koji je oseća ne mora da brine o svakodnevnim problemima i egzistencijalnim pitanjima. Rečju, potrebno je vreme i novac da bi bio smoren. To je zapravo i trend koji su nastavile poznate ličnosti kasnije. Rokzvezde, popzvezde, supermodeli. Jedno vreme je tinejdžerski fazon “sve me smara” bio dosta “moderan” i ako imate priliku da prelistate neki od BRAVO, OK, i ostalih tinejdžerskih magazina s početka 2000-ih, uverićete se koliko je bilo kvazi smorenog i preterano bogatog sveta. Na čelu sa Paris Hilton i Nicole Richie.
auguste toulmouche, „sweet doing nothing“ (1877.)
S druge strane, od pojave smart telefona zaključno sa danas dosada ima sve manje šanse, i ako je nekada bila in, sada je veoma out. Svaki trenutak može da se ispuni nekim skrolovanjem, nekim streamovanjem, praćenjem nečijeg života na storijima, dopisivanjima, telefoniranjima. Svet je postao čudesno mesto susreta, iskustava, malo ljubomore, neprestanog posla, puno burn-outa, i još više straha da nešto propuštamo, ali dosada? Nije nam preterano poznata, pa je postala gotovo sveta stvar od koje neprestano bežimo ali je pomalo i priželjkujemo. Zatrpani svim i svačim bežeći od dosade u neoliberalnu izmišljotinu diktature produktivnosti, ponekad zagubimo i smisao.
Da se vratimo na pustinjake samo ovaj put u XXI veku. Dok su nekada to bili visoko religiozni, skromni, u principu marginalizovani pojedinici, danas je ovakav tip osamljivanja postao gotovo trend i to baš u krugovima onih bogatih, poznatih i u centru pažnje. Baš neposredno pre nego što je počela pandemija, Jared Leto je otišao u pustinju na dvanaest dana u silent retreat u pokušaju da sagleda svet van čistog konzumerizma i preteranosti kojom je okružen. I nije usamljen u tom trendu poznatih koji žive u minimalističkim enterijerima, u potrazi za nečim spiritualnim i značajnim koje se neprestano kruni i gubi u prezauzetim, prebrzim životima koji se odvijaju sumanutim ritmom u kom svega ima previše, ali zapravo ni za šta nema pravog vremena. Za razliku od pustinjaka, deluje da Jared nije otišao u pustinju da se suoči sa dosadom i popodnevnim demonima, nego da pobegne od nekih drugih. Da pobegne od prezasićenosti savremenim svetom i one dosade koja nastaje kada pokušaš i imaš sve a ona je još uvek tu.
John William Waterhouse, „Dolce Far Niente“ (1880.)
Jer u tome i jeste caka. Svaka aktivnost može postati dosadna, ali ono što generalno smatramo dosadnim govori izuzetno mnogo o našoj kulturi. Danas vrlo jednostavno sve što je sporo, meditativno i tera nas da usporimo ritam za dve tri brizine, optužimo da je dosadno. Živimo u ratu sa sporošću i u vremenu kada smo naviknuti da konstantno budemo aktivirani, u večnom CTA (call to action) momentu, gde nas sve poziva da uradimo još nešto, da još nešto stvorimo, da svaki trenutak maksimalno iskoristimo. Naviknuti smo da neprestano budemo pasivno zabavljeni sadržajem koji nam se servira, da brzo prelazimo za stvarima u potrazi za novom dozom zabave.
I to je zapravo onaj trenutak u kom kako i sociološkinja Elisabeth Prammer navodi dosada postaje problem. I to ne sama po sebi već zato što je apsolutno ugušena, zauzdana i devalvirana. Zato što je se jezivo plašimo, pri čemu savremeni čovek živi pod konstantnim pritiskom i imperativom da dobro iskoristi svoje vreme. Zato što smo opsednuti protokom vremena i produktivnošću, da je trenutno verovatno najveći čovekov neprijatelj dosada. Nažalost, aktivnost aktivnosti radi, ne obećava zaštitu od dosade, niti je sprečava. Kao što nije ni svaka dosada dosadna. Postoji i ona prelepa dolce far niente kategorija dosade kao uživanja, koju treba uvežbati.
„Tatarska pustinja“, Dino buzzati
„Dosada“, alberto moravia
„oblomov“, ivan gončarov
„Boredom, a lively history“, peter toohey
„Istorijat dosade“, lars svendsen
