Pretraga

Između redova: Ništa nije smešno

Tekst: Jordan Cvetanović

Dosta je konfuzno ovih dana, bar u mojoj glavi. Toliko toga se dešava, toliko informacija na sve strane, da više ne znam gde pre da gledam i šta da mislim. Pokušavam da se “skinem” sa te navučenosti da se ne vatam za telefon čim otvorim oči, ali ne ide. Stalno imam utisak da ću nešto da propustim i da će baš to biti fatalno. Što bi jedna moja drugarica koja ne čita novine rekla, ako izbije treći svetski rat - znaćeš. I to je tačno, ali nešto mi jednostavno ne da mira, pročitam jednu vest, pa idem na druge izvore da vidim kako je ta ista vest intepretirana i tako u krug, kao da radim u informativnoj redakciji, u nekom desku televizije, a zapravo samo sedim na sofi kod kuće. Imam utisak kao da se stvara neka nova ideologija u kojoj svi moramo biti u toku, bez obzira da li su informacije koje konzumiramo tačne ili lažne ili besmislene.

Niko više ne može da isprati ili uđe u trag “fake news” fenomenu, jer odavno je sve prešlo u neku sasvim novu dimenziju u kojoj malo ko više može da se snađe i ladne glave shvati šta se zaista dešava.

Međutim, u opštem tom haosu, u toj jurnjavi za svežim, nikada otpakovanim informacijama, primetio sam jednu zanimljivu stvar - svi sve zaboravljaju. Ranije se znalo nekako da neka priča kruži bar neko vreme, sada se skandali nižu kao Insta Stories i već sutradan nije važno, jer ide nešto novo, bizarnije, provokativnije, monstruoznije, nastranije, nešto što “još niste videli”. Imam utisak kao da smo se zaista navikli na svašta, jer od onog užasa 11. Septembra kada smo se plašili da uđemo u avion, mislili smo da nema dalje, međutim stvarnost nas je itekako demantovala. Informacije su postale poput brze hrane na kiosku, zasite vas u nekoliko sekundi i onda ste ponovo gladni i gledate šta biste mogli da pojedite.

A ljudi gutaju svašta i traže nadražaje koji će da im daju taj osećaj sitosti, osećaj da su možda bolji ili lepši od drugih.

Sve se obrnulo jer informacija kao da više ne može biti pozitivna ili dobra, jer je automatski dosadna, nasuprot plejadi užasa koje se guraju u prvi red. S jedne strane živimo u strahu da se i nama tako nešto ne desi ili nas ne strefi, a sa druge nekrofilski uživamo u tim podacima, sudskim veštačenjima i nalazima patologa. Vremenom kao da smo svi postali eksperti za razne discipline, pa tako odokativno iz svoje fotelje možemo da zaključimo šta se zapravo desilo ili šta se krije iza neke vesti. A onda pokorno šaljemo skrinšotove, mimove, tvitove, isečke iz emisija i smejemo se sopstvenoj realnosti, kao da nismo deo nje. Pratimo tuđe svađe i prepiske, navijamo i zauzimamo strane raznim vedetama online univerzuma, koje kao da imaju svo vreme sveta da nam pružaju to zadovoljstvo, valjajući se u blatu društvenih mreža.

A vreme prolazi, godine lete. Nismo se ni okrenuli, a već počinju da se slave neki jubileji događaja kada smo bili mali ili pak mladi. Dolaze generacije koje nemaju pojma o onome šta se dešavalo devedesetih, nego na primer o Slobodanu Miloševiću moraju da se informišu putem igrane serije. Tako će da padne u zaborav i ovo vreme klikbejta, u kome su neki poludeli ljudi kliktali senzacionalističke naslove u potrazi za sadržajem koga uopšte nema i plašili se restrikcije struje u XXI veku. Vreme u kome živimo dosta liči na apokalipsu, ali možda su ljudi to mislili za svako doba u kome su se našli. Ono što je porazno, a uverili smo se milijardu puta do sada - uvek i zauvek ima gore od goreg.

Zato, valjalo bi svoje dragoceno vreme trošiti na neke bolje i lepše stvari, jer život je stvarno kratak da bismo ga bacali na suludo informisanje.

Uostalom, pored dijeta i ostalih tretmana kojima smo skloni da verujemo da će ulepšati našu spoljašnost, valjalo bi i glavu staviti na neki režim detoksa kako bismo shvatili koliko smo zatrovani, pored vazduha koji udišemo. Uostalom, umesto što se smejemo sadržajima koji nam tako fragmentarno dolaze u grupne četove, vreme je da shvatimo da više ništa nije smešno. Dosta je ozbiljno.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor