Nekada tako ustanem ujutru i još pre doručka odlučim da mrzim sve. Odlučim da budem ona užasna osoba koja ne gleda ni u vis ni u dalj, nego isključivo popreko. Kojoj sve smeta, koja uvek nađe razlog da se žali, kojoj sunce previše sija, od kiše sve bude mokro, a i padne pritisak pa je boli glava. Mladi su premladi i prebrzi, a ništa nemaju pojma (jebote ne sećaju se ni flopi diskete šta čovek da očekuje od njih?), stari su prespori i sve moraš da im objašanjavaš bar tri puta. Skontala sam da je biti konstantno ljut prilično jednostavan trik koji zato svi često i primenjuju. Ako se nema para, vremena ili hrabrosti za terapeuta, onda samostalni angry menadžeri, najčešće dođu do ove fore u kojoj svoje lične frustracije leče na drugima – odabranim putem efikasne metode slučajnog izbora ili još efikasnijom i manje diskriminatornom metodom “svi su krivi”.
E, isto tako i ja ponekad odlučim da mi svi budu krivi, da je sve sivo i besmisleno, a umem i ja da imam bitch face pa da jednom bar budem ona osoba u prevozu kojoj niko ni ne pomisli, a kamoli poželi da se obrati. Spoiler alert broj jedan je ne, ne umem, jer mi do sada ništa ne pokazuje da sam sposobna da održim hejt mood više od 10 minuta, i to u zatvorenom. Toliko mi ne ide, da sam zapravo sve više uverena da se on raspršava već po izlasku iz zgrade, u mimohodu sa prvom osobom jer spoiler alert broj dva, na moju žalost ili sreću, volim ljude.
Volim da svratim kod frizerke na ćošku da joj ostavim koju cigaru (iako kao više ne puši) i da još jednom potvrdimo da smo videle nešto čudno na nebu prošle godine. Ona tvrdi da su vanzemaljci, kaže sad ima i dokaze, ja joj kažem da to ne priča baš često naglas, pa zapalim dalje. Dok briše prozor, mahne mi i završi sa “Mnogo je sve veliko. Nije logično da smo sami, kažem ti”. Volim i da sa baticom iz kladionice popričam o kvotama (koje nikako da skonta da stvaaarno ne razumem, ali me nekako uvek ubaci u priču), a on najčešće finišira sa nečim jednostavnim poput: “Ne može tebra uvek dobitak”. Onu dvojicu blizanaca, Tweedledee i Tweedledum iz broja 11, ne volim baš preterano jer s njima nikad ne znaš kada će razgovor da se pretvori u čudno neprijatnu propoved, pošto ovaj pet minuta mlađi tvrdi da je Hrist, samo da nije lud da to otkriva svima. “Jednom su me razapeli neću valjda opet”. I to što kažeš, to čak ni ja ne bih ponovila, a majstor sam u rekapituliranju gluposti.
I ne znam da li ste to već i sami primetili ali vrhunske životne mudrosti dolaze baš ovako. Spakovane u jednu prostu ili eventualno prosto-proširenu rečenicu, i gotovo uvek od neobično običnog sveta koji ne poznajemo. Od onih od kojih to nikada ne bi očekivali, i od onih od kojih ništa i ne očekuješ. Od onih “čudnih”, “udarenih”, “običnih”, “ludih”… Šta znam, meni se čini da je to baš zato što su oni sam život, pa je i najprirodnije da kroz njih, na ulici, on i progovori. Zato i treba razgovarati sa njima. Sa svima. Što češće. I odgovorno tvrdim da nepoznati ljudi imaju ključ za sve što nam nije jasno, samo ih treba slušati. Oni pomažu da razumemo bolje i sebe i druge jer su oni ti drugi o čijim životima zapravo ne znamo ništa, samo se brzinski sudarimo u danu. Nude nam susret sa “drugim” koji je možda totalno van naše zone komfora i uobičajenog kruga ljudi i razmišljanja, baš da bismo se naučili razumevanju, rastu, toleranciji i tome da svaki taj “nepoznati” nosi svoju istinu, koja obično nije ono što mislimo.
Sećam se da je u ulici do moje, jedna starija, umorna i uvek tiha žena, svaki dan po ceo dan sedela ispred zgrade. Bila je “luda baba” i “udarena” i sve ostalo u skladu sa mitom koji se o njoj gradio. Sećam se i da me je jednom zamolila da joj kupim nešto u radnji, i da sam tada zapravo prvi put čula njen glas, a kad sam se vratila i celu priču. Ispričala mi je kako je cela četvorospratnica ispred koje sedi nekada bila njena. Pričala je i o buretu u kom se sakrila, i o komunistima, i mami i tati kako su bili lepi i mladi, i ljubičastoj haljini koju je nosila i kako je posle svega njen ostao samo podrum, gde živi i danas. Zagušljivo je i nema prozore, a ona voli svetlo pa sedi ispred, na vazduhu, sve dok ne padne mrak.
Nepoznati mogu da ponude mnogo, za početak da uzdrmaju naš brižljivo zatvoren sistem i njegove stereotipe. Oni su čitav jedan svet multipliciran do koliko god da je poslednji podatak da nas ima na ovoj vrtećoj kugli. A ako počnemo da pričamo, ili bar budemo ljubazniji za početak, shvatićemo da isti taj koji vas je zgazio po novim cipelama, nije to uradio namerno, nego kasni na posao, odbiće mu od plate, ne zna gde mu je glava, ne može ni da se seti da li je ugasio šporet kad je jutros pošao na posao, a još mu samo fali da se zapali stan koji nije ni isplatio. Isto je tako ustao, umio se, popio kafu, protegao se i poželeo da uradi nešto neverovatno, nešto drugačije. Isto se malo pokajao što nije napustio posao kad je mogao, nego je sad ostao zaglavljen u svemu. Isto mu neko nedostaje, isto malo plače kad partner/ka ne vidi i pita se “jel ovo sve od života?”. Sve isto kao vi, samo je u isti autobus ušao sa druge strane i najverovatnije će na drugu posle i da ode .
Zato učinite sebi uslugu. Zaboravite jednom slušalice i nadrndanost kod kuće i slušajte ljude oko sebe, skupljajte pasivno znanje, beležite tips and tricks koje vam život baca.
