Ko je jednom ukrstio puteve sa prokrastinacijom, zna da od tog momenta svaka putanja postaje slepa ulica. Uzalud si potrošio vreme, džabe si stigao, jer odatle dalje ne možeš i treba ti još toliko vremena da se vratiš na početak. Da stvar bude gora, barem još jedna identična tura vas čeka kad se vratite na startnu poziciju.
Prokrastinacija je verovatno najpasivniji aktivan proces – birate da uradite nešto drugo umesto zadatka za koji znate da treba da radite. Odlaganje obično uključuje ignorisanje neprijatnog, ali verovatno važnijeg zadatka, u korist onog koji je prijatniji ili lakši. Onda prste umeša i anksioznost i nastane jedan opšti haos koji se zapravo može izbeći. (Znamo da nije lako.)
Kao deo svog doktorata na univerzitetu Queensland u Australiji, Jason Wessel, razvio je sistem koji se sastoji od četiri jednostavne „tačke refleksije“ koje ciljaju na psihološke korene problema. Evo kako da u četiri koraka izbegnete slepe ulice tog beskrajnog prostranstva – prokrastinacije.
Jasonova tehnika je inspirisana teorijom temporalne motivacije koja ističe četiri međusobno povezana uzroka odugovlačenja. Prvi je „očekivanje“: potcenjujemo mogućnost da dobro obavimo zadatak, što smanjuje našu ukupnu motivaciju. Druga je naša „osetljivost na odlaganje“: mnogi od nas ne uspevaju da pravilno prepoznaju koliko će loše naše trenutne taktike odlaganja uticati na šanse da se određena stvar završi na vreme.
Treće, propuštamo da cenimo „vrednost“ zadatka i prednosti obavljanja istog na vreme. Drugim rečima, favorizujemo trenutno, neposredno zadovoljstvo nad dugoročnim posledicama. Najzad, nedostaje nam osnovna „metakognicija“ – samosvest i sposobnost da analitički razmišljamo o sopstvenom razmišljanju – što bi nam omogućilo da identifikujemo načine na koje bismo mogli da se odupremo ovim ponašanjima i vratimo se na pravi put.
Nakon pažljivog razmatranja, Wessel je odlučio je da principe ove teorije destilira na četiri jednostavna uputstva.
Kako bi neko uspešan postigao cilj?
Univerzitetsko okruženje je pružilo savršeno okruženje za testiranje metode. Jason je prvo angažovao više od 100 studenata koji su trebali da predaju pismeni zadatak vredan trećine njihove završne ocene. Da bi se izmerio napredak, studentima je redovno slao poruke u kojima je tražio da procene svoj ukupan napredak u ispunjavanju zadatka (od 0% do 100%).
Pored toga, zamolio ih je da razmisle o gore navedenim tačkama na različitim mestima tokom dve nedelje. Wessel se nadao da bi razmatranje ovih podsticaja moglo da dovede do istih promena u razmišljanju koje se obično postižu tokom terapije.
Zaključak: oni koji su razmišljali o četiri tačke imali su više izgleda da ranije započnu posao. Drugim rečima, to je značajno smanjilo prokrastinaciju. Važno je da redovno preispitiujete koje ciljeve zapravo cenite i proverite da li su vam prioritetni.
Zatim bi trebalo da smislite načine da svoj zadatak podelite na manje delove, pre nego što preduzmete akciju na prvom mogućem koraku. Ovo može stvoriti neku vrstu zamaha, što će učiniti odlaganje manje verovatnim kako budete napredovali. Kratki trenuci samorefleksije donose dugoročne rezultate.
