Za pisanje juče nisam bila sposobna, mahom zato što sam morala da ispratim sve važne stvari koje su drugi pisali i malo otplačem, a dobrim delom i jer sam se zamrzla pred brojkama. Jezive su, i niste spremni, ne treba ni da budete, ali evo nas. Jedna od tri žene, devojčice, devojke se tokom života barem jednom susretne sa nekim oblikom fizičkog ili seksualnog nasilja. Širom sveta preko 750 miliona žena je bilo udato protiv svoje volje ili prodato za brak pre svoje 18. godine. 75% žrtava trgovine ljudima su žene, od čega su 3 od 4 seksualno zlostavljane i eksploatisane. 18,8% muškaraca se slaže da postoje situacije u kojima žena zaslužuje da dobije batine. Više od polovine dečaka školskog uzrasta slaže se da je devojka koja nosi kratku suknju sama kriva ako je napadnu. Trećina muškaraca je izjavilo da su vređali i ponižavali svoju partnerku. Od početka godine do danas u našoj državi je u porodičnom nasilju ubijeno 28 žena. Ako sve ovo ne zvuči dovoljno blisko i događa se nekom drugom, hajdemo ispočetka da čeprkamo po ličnom.
Vraćam se iz grada pre nekog vremena prilično kasno, rano, kako god, i na ćošku gde obično razmenjujem završne mudrosti za tu noć sa drugaricom, iza mojih leđa započinje nešto kao “regularna svađa” između momka i devojke, što iz minuta u minut postaje sve gore. Ona plače, samo što ovo nije pesma pa je on ne ljubi nežno već mahnito urla, i lupa joj šamare, kako sam brzo shvatila u prilično uvežbanom ritmu. Ne mogu da odem jer ne mogu da je ostavim. Ne mogu da ostanem jer ne znam šta da radim. Taman kako uzimam telefon da zovem policiju, izlazi njegov ortak- doduše samo da bi rekao “pusti kurvu” i vratio se u kafić. Okej, još jedan latentni siledžija i seksista nam nikako neće biti od pomoći, hvala. Uzimam telefon drugi put ali “srećom” nisam morala da zovem policiju jer se interventna sama pojavila. Zaustavljam ih, i već po načinu na koji glavni unifomisani batica otvara prozor shvatam da ni ovo neće biti ništa bolje. Ne, ne, ne želim krug. Ne, ne želim da mi se nabacuješ, pod pretpostavkom da je to sigurno jedini razlog zašto zaustavljam policijska kola. Da, dobre su mi čarape ali ne, ne želim neumesne komentare na tu temu jer si samostalno procenio da ako sam u suknji, na ulici, u pet ujutru, i zaustavljam interventnu sigurno sam “taj tip”. Ne želim da budem nijedan „tip“. Ne želim ni ovaj osećaj gde stvarno više ne znam ko je good guy a ko bad i da se narednih dana, pa i danas, pitam da li sam uopšte uradila ispravnu stvar i zašto sam se osećala toliko bespomoćno i loše.
Sporazumeli smo se nekako, oni otišli da “srede stvari”, a ja kući gde sam preplakala jutro bojeći se da su „sredili sve“ samo uz još jedno “pusti kurvu”.
Vratimo se u danas.
Ako niste osetili ni jednu diskriminaciju, seksizam, ili zlostavljanje u bilo kom od svojih mnogobrojnih obličja gde su fizičko i seksualno najdrastičniji, ali su im po korozivnosti i posledicama verbalno i psihičko za petama, smatrajte se privilegovanim, što je već dovoljno užasno. I ne kažem to ja, nego očigledna statistika. Ali se usput i preispitajte da li je stvarno tako i podsetite se koliko ste se puta pravile da nešto ne čujete jer je bilo toliko neprimerno da ne znate kako da reagujete pa bolje nikako? Seksizam. Koliko puta je “ženska glavo” bio argument da se u nešto ne razumete jer ste žena? Opet seksizam. Koliko puta ste se probijale do prednjeg dela autobusa sa izmešanim osećajem sramote, nelagode, nezaštićenosti i neobjašnjive griže savesti, jer je u zadnjem neka xy osoba bila uporna u svojoj nameri da “slučajno” očeše svaki deo vašeg tela? Seksualno nasilje. Ne znam šta je vaše tajno oružje, ali ja kroz mračnu ulicu prolazim stežući ključeve čvrsto u džepu. To nisu ni nasilje ni seksizam na delu, već strah, ali taj strah dolazi od svega navedenog što ga je izgradilo, za početak jer je u izvesnoj meri normalizovano.
Zato nas se i tiče. Svih nas. Zato su u okviru kampanje koju je UNDP pokrenuo na društvenim mrežama, sjajne devojke podelile svoje #tičemese stavove, ilustracije, iskustva i pokazale jedno ogromno narandžasto srce svih kojih se tiče. Zato što sve mi na dnevnom nivou proživimo i osetimo mnogo toga ali kao nema veze, jer kao okej je, jer kao nije možda uopšte toliko strašno. Zato što se plašimo odgovora “ne budi dramatična” i “preteruješ” i zato što, još strašnije, poverujemo da su možda stvarno u pravu i da je u nama problem. Sve dok su brojke sa početka realnost, bukvalno nema prostora i opcije da se nekoga ne tiče. Zato što sve ovo postoji. Još gore, zato što je normalizovano, zato što “može i gore”, zato postoji 25. novembar kao Međunarodni dan brobe protiv nasilja nad ženama, a samim tim što postoji mora da se tiče svih nas.
