Nakon što sam se povukla u jorkširsko predgrađe, u osvit nečega što je prilično zastrašujuće, subota veče je značila: čaša vina sa dvoje dugogodišnjih najboljih prijatelja. Čaša se brzo pretvori u četiri flaše. Sa svakim teškim udarom u kanti za reciklažu, sve smo postajali svesniji velikog, tihog, slona u sobi, i sa dubokim uzdasima, anskioznošću i šalama toliko mračnim da im neću držati sveću, započinjemo temu.
Šta ćemo stvarno da uradimo?
“Ja ću da polepim papire naokolo da vidim da li nekome treba pomoć za kupovinu ili nešto” odgovorila je jedna od prijateljica gotovo odmah. Njen odgovor me je iznenadio. U retrospektivi, ova pojedinka je hronično pozitivna (da, čak i u vreme kuge). Takođe je i veoma dobra. Ali kao vršnjak koji je veoma blizu mojih godina, i mojih ideoloških stavova, njeni prioriteti su se obojili sasvim drugačijim bojama nego moji i to u jednoj jedinoj rečenici. Pored mojih roditelja, bake i prijatelja, nikada nisam ni pomislila da pomognem nekom drugom tokom pandemije, i preferiram da se kao tinejdžer zatvorim i ne izlazim iz sobe i pratim uputstva koja dobijam od vlade, koju rutinski kritikujem.
Još gore, ova prijateljica je potpuni kontrast i mnogim drugima koje poznajem. Samo nekolicina je izrazila neku želju da pokažu takav stepen dobre volje. Ali smo još uvek veoma neukusno glasni u alternativi. Prečesto mislimo da “oni drugi” imaju manjak saosećanja, da su sebični i da ne brinu. Podsećamo na neizrecivu štetu koja je naneta našem zdravstvenom sistemu. Zahtevamo velika objašnjenja za smanjenja koji su napravljena onima koji imaju najmanje.
A ipak, u najtežoj epizodi serije planete Zemlje mi ne ispunjavamo svoju ulogu, ne živimo prema našim vrednostima. Ili barem, ja ne. U ovoj prostranoj, gerijatrijskoj tvrđavi u kojoj sada živim do daljnjeg, postoje desetine starih ljudi kojima sam mogla da pomognem. Ne moram da ohrabrujem masovnu kupovinu konzervirane hrane, ni sprint duž redova supermarketa, na brzim krakatim nogama. I sasvim sigurno nisam morala da idem u pab prošlog vikenda.
Jer kad naredim baki da se primiri i spremi na tešku situaciju, ja treba da uradim isto. Mi to ne radimo. Baš juče, su stigli novi podaci iz centra za prevenciju i kontrolu bolesti, koji pokazuju da su gotovo 40% pacijenata, dovoljno bolesnih da budu hospitalizovani, mladi odrasli. U nekarakterisčno zrelom momentu Trumpovog predsedništva, briljantna doktorka Deborah Brix je poslala očajan poziv generaciji: “Trenutno nam je potrebna armija milenijalsa koji će da rade sve što mogu da zaštite sebe od infekcije… i da osiguraju da preuzimaju aposlutno sve moguće mere da zaštite njihove roditelje i bake i deke.”
Naravno, ovakav poziv nije došao od vođe ne-tako-slobodnog-sveta. Ali doktorka Binx, neverovatna figura u borbi protiv HIV epidemije, ima istorijat pravih poteza, govori jasno, ubedljivo, i smiriujuće što je neophodno u ovim trenucima. Takođe je dala i upozorenje, da mnogi mladi u Italiji i Francuskoj postaju sve ozbiljnije bolesni i na odeljenjima za intenzivnu negu.
Nismo tako nepobedivi. I da, u pravu ste što ste nervozni i zabrinuti zbog ovih otkrića. Ipak, ovo je pravi momenat da iskoračimo, zaštitimo druge, i najvažnije od svega provežbamo malo odgovornost – nešto čega nam očigledno manjka, prema mišljenju onih koji avokado na tost hleb odbacuju kao najveću uvredu. Naravno, ova kleveta je u velikoj meri netačna. Zato što nismo posebne pahuljice. Nismo ni sebični i ni bezbrižni.
Istini za volju, samo smo malo uplašeni da se svet menja i to na gore. Zato mu pomozite. Slušajte savete stručnjaka. Ali slušajte i svoje telo takođe. Slušajte sve poražavajuće stereotipe koje vam nalepljuje porodica zato što se voleli da partijate tokom fakulteta, ili baka koja se jednom veoma razočarala (a jednom je dovoljno) ili more konzervativnog trolovanja na Twitteru. Pustite to opet u glavi, i onda opet ispočetka i opet ispočetka. I onda im dokažite da greše.
Ovaj tekst je prvobitno bio objavljen na buro247.com.
