Pretraga

MBTI manija: Test ličnosti kao new age horoskop

MBTI manija: Test ličnosti kao new age horoskop

Tekst: Teodora Jeremić


Ako ste ikada naleteli na naizgled krajnje kretenski test poput “koju seriju na Netflixu treba da bindžujete prema omiljenoj boji” ili “koja si Disney princeza prema omiljenoj životinji” i zapitali se ko pravi ove gluposti, setite se da, još gore, uvek postoji neka osoba koja ih i radi. Ja. Do sada sam saznala mnogo toga o sebi. Da sam Disney princeza bila bih Jasmine, od životinja papagaj, treba da živim u Los Anđelesu, a u filmu bi me glumila Kerry Washington. Ne znam kako ali - eto. U skladu sa tim, prirodno je da jesam jedan od fanova čuvenog MBTI testa.

Isabel Myers i njena majka Katharine C. Briggs, prvi put su objavile MBTI 1962. godine. Prema knjizi Isabelinog sina Petera "Gifts Differing", test je bio osmišljen da bi ženama posle II Svetskog rata dao što bolju smernicu u muškom svetu u kom je, ironično, u tom trenutku bilo znatno manje muškaraca i pomogao im da odaberu kojim poslovima da se bave budući da nisu imale prethodno iskustvo na kom bi napravile izbor. Ni jedna od dve žene nije bila naučnica, iako je Briggsova čitala evropske psihološke tekstove i knjige, pa je tako njihov test i baziran na Jungovoj knjizi “Psihološki tipovi”. MBTI interpretacija Jungovih postavki donosi dva načina na koja ljudi opažaju: osećajno čulima (S-sensing) ili intuitivno (N), dva načina na koja donose odluke: razmišljanjem (T-thinking) ili emocijama (F-feeling). Sensing bi bili svi oni ljudi koji se fokusiraju na praktične stvari, na ono što jeste i koji se bave onim što je diretkno dostupno i nalazi se ispred njih. S druge strane, oni sa visokom intuicijom su over-thinkeri, opsednuti onim što bi moglo da bude, ne onim što je data realnost.

 

Drugi deo testa se odnosi na preferencije i načine na koji demonstriramo svoje sposobnosti: introvertno (I) ili ekstrovertno (E), tako što smo kritični (J-judging) ili samo opažamo (P-percieving), pri čemu su J ljudi oni kojima je neophodan plan i podplan ako ovaj prvi ne uspe, dok P ljudi osmišljavaju plan usput, spontano, fleksibilni su prema promenama i ne smeta im previše ako se stvari usput menjaju pošto plan, na prvom mestu, nisu ni imali. Tako se, kroz četiri kategorije i osam slova, dobija 16 kombinacija u kojima se, kako se ispostavlja, svi prepoznaju ili žele da se prepoznaju, a MBTI fenomen postaje toliko prisutan da se neretko koristi i na intervjuima za posao i zauzima istaknuto mesto u svakodnevnici i kao dobar pokretač razgovora. Umesto "šta si u horoskopu", "koji si MBTI tip ličnosti" deluje kao sasvim legitimno pitanje budući da je priča o ovim tipovima ličnosti toliko česta da su dobili i svoje memove. A gde je memova tu se strelica kompasa i okreće.

 

Međutim, postavlja se pitanje zašto se uopšte toliko radujemo tome da nam nešto ili neko kaže ko smo i šta smo? Odgovor verovatno treba tražiti u neobičnoj potrebi da istovremeno i pripadamo i razlikujemo se, koja je svoj najaktuelniji oblik našla upravo u ovom testu. Mi smo složena bića, izuzetno, neverovatno, magično kompleksna, što je verovato ujedno i razlog zašto nam je potrebno da se stavimo u neku kutiju. Mnogo misli, mnogo osećanja, mnogo impulsa, mnogo toga što je kontradiktorno u nama, apeluje na neki red i neku strukturu, i ima potrebu za još nekim ko bi to razumeo. Tako završavamo u potpuno paradoksalnoj situaciji gde čeznemo za individualnošću, posebnošću i time da mi budemo mi (šta god to značilo), a strašno mnogo se radujemo kada se prepoznamo u nekom rezultatu koji nas "pakuje u kutiju". Mada, zapravo nas i ne pakuje toliko u kutiju koliko komunicira sa stabilnom strukturom u nama, koju onda prepoznajemo i u drugima. Sa primarnom postavkom. Daleko od toga da poznajemo univerzum, nikada ga nećemo ni spoznati u nekoj značajnijoj meri. Ali to što mislimo da znamo neke zakonitosti i pravila prema kojima se univerzum ponaša, daje neki osećaj sigurnosti da se stvari ne vrte same od sebe nego prema nekim prinicipima i organizaciji. Isto je i sa ličnim, mikro-kosmosom u okviru nas samih. Tragamo za nekom osom, nekom silom ka kojoj sva naša ludila i izgubljenosti gravitiraju. Tu se testovi ličnosti pokazuju kao veoma korisni i nezamenljivi jer nude sistem identifikacije sa onim stabilnim, i u nama samima i u drugima. U tome je između ostalog i privlačnost Myers-Briggsa.

 

Četiri slova koja su hej-okej da smo onakvi kakvi prosto treba da budemo. Oni koji su neodlučni nisu manje kvalitetni zato što ne mogu da donesu odluku. Samo prosto nisu odlučni. Tačka. Ali zato, baš zbog toga, imaju mogućnost da uvide prednosti obe opcije, ili da razumeju obe strane. To ih čini ili entuzijastičnim ako su u pitanju situacije ili empatičnim ako govorimo o osobama. I tako redom. Ovo je zapravo jedna od glavnih stvari koja se zamera MBTI testu. Naravno, pored činjenice da nije dovoljno naučan, i da nudi finalnu opciju “šta si” umesto da prati kontinuum razvitka karaktera.

 

 

Ima dosta ograničenja, istina, ali nije toliko ne-naučan kao što najstrožiji kritičari vole da tvrde. Naravno da se podrazumeva da se ljudi koji su isti tip ličnosti, razlikuju zbog različitih sredina, porodica, kultura iz koje dolaze, i da će shodno tome dosta toga i biti drugačije, ali postoji jedan isti princip prema kom funkcionišu i razmišljaju.
Ipak, jedna od glavnih kritika MBTI testu upućena je činjenici da je uvek pozitivan. Tačno, definitivno ne postoji tip ličnosti koji se zove drkadžija, a svi znamo dosta onih koji bi lako potpali pod taj rezultat, ali to je nekako i okej. U naučnom smislu u redu, manjka kritičnosti, ali kao oruđe za razumevanje sebe i drugih, ne vidim kako pozitivno može da bude problematično. Ohrabrivanje različitosti, optimizam i pozitivnost, fokusirati se na dobro u nama samima i u ljudima, a ono loše sagledati kroz prizmu dobrog, uopšte ne zvuči kao loša stvar, ne? Ili to, pak, tvrdi moj ENFP.

 

 

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar