„Moje telo ponovo nije in“: Kada ćemo prestati da žensku građu svodimo na trend

Voleli ih ili ne, Kardashain klan je ogledalo popularne kulture i njeno koncertno pojačalo. Nedugo nakon što je svet nekoliko puta video „omršavele“ Kim i Chloe i nakon što se uskovitlala priča o Ozempicu, bilo je samo pitanje dana kada ćemo ugledati naslove tipa da li su obline i dalje in. Da se razumemo, njihove obline su sve samo ne „prirodne“ i jednako su nedostižne kao i „klasična“ manekenska mršavost ali su i dalje na neki uvrnut način dobrodošlo odstupanje od onoga što je belačka kultura (čitaj: mainstream) decenijama smatrao standardom privlačnosti. Isto tako, nijedna od starijih sestara i dalje ni po čemu ne može da se uklopi u definiciju ozloglašenog (i obožavanog, kako za koga) heroin šika ali nekako smo ipak stigli upravo do njega: heroin chic is in. Again.

Da li stvarno jeste ili nije, ne bih znala da vam kažem. Nekako mi se svaki scenario čini mogućim. Danas je bar sve na izvolt’e. Onaj idealistički u kom su žene dovoljno osvešćene da odbiju da se vrate deset koraka u nazad bi imao smisla, ali ne bih smela da stavim ruku u vatru da nećemo ponovo doživeti eksploziju pro-ana i pro-mia sajtova iz devedesetih i ranih dvehiljaditih jer je moć trenda kao društvenog fenomena jača nego ikad. Dakle, sve opcije su otvorene i, ironično, vrlo vrlo verovatne samo među različitim grupama.

Svaka standardizacija tela podrazumeva isključivost. 

Jedan tip „građe“ mora da izađe iz mode da bi drugi zauzeo njegovo mesto. Velike grudi smenile su velike zadnjice (stomak, čini se uvek „mora da bude ravan kao daska“), a danas se krug naizgled zatvara pa i zadnjice i grudi treba da ustupe mesto kostima koje se vide. Sve ovo ukazuje na vrlo uznemirujuću činjenicu, a to je da ženska tela mogu i treba da se izvrću i menjaju po (nečijoj) volji.

I zato mi se kosa diže što dan za danom, magazin za magazinom, servira naslove tipa „moje telo više nije in“. Oni koji su požurili pred rudu, pričaju u povratku devedesetih – kriva im je Miu Miu mini suknja niskog struka, šta li. Oni koji su malo mudriji, sačekali su da se ovi prvi razmašu pa da ih društveno odgovorno javno pljunu, a sve u ime body positivity pokreta (koji je i sam po sebi postao itekako problematičan). Bitka se izgleda vodi oko toga da li treba da se priklonimo jednom ili drugom carstvu, BBL-u ili heroin šiku, da li želimo da budemo Cardi B ili Kate Moss. A šta ako ne želimo i ne treba da budemo ni jedna ni druga, već jednostavno ono što jesmo?

Žene su vekovima rizikovale zdravlje zarad forme – od korseta od kojih su padale u nesvest još u XVI veku, preko života na Diet Coke i cigaretama devedesetih (Coke Zero još uvek nije postojala) pa sve do rizikovanja života na operacionim stolovima zbog transfera masti u protekloj dekadi (BBL je jedna od najrizičnjih hirurških procedura estetske hirurgije, ako vas neko pita). Izgleda da smo kolektivno spremne na sve – dok se ne promeni pravac iz kog vetar duva.

Ovo se retko – pardon, nikad – ne dešava masovno među muškarcima. Pri tom nam mainstream kolektivno utuvljuje u glavu da ti isti muškarci imaju pravo da očekuju da izgledamo na određen način, i da je potpuno normalno da nas ne vole ako to nije tako, kao da je konfekcijska veličina i oblik onoga što u nju staje jedino što je na nama važno. 

Namerno sam rekla mainstream, a ne muškarci kao takvi. Lično, u praksi nisam sretala baš puno muškaraca koji sa sobom nose krojački metar i uz pomoć njega biraju devojke. Možda sam imala sreće.

I šta to govori o nama? 

Nama kao ljudskoj vrsti? Nama kao ženama?

Volela bih da se i ovi naslovi svedu na sada već uobičajane vesti koje svi zaborave za nekoliko dana, ako ne i minuta. Kao što iskreno sumnjam da će svi ponovo da nose plitke farmerke u kojima ne sme da se sedne ili Juicy Couture trenerke, ma koliko nam trubili o njihovom povratku. Neko će ih voleti, neko ne, neko ih neće ni primetiti, sve po principu „uzmi il’ ostavi“. Ne znam da li će biti tako, ali znam da, dok god ne prestanemo da sami sebe tretiramo kao aksesoar, nikom neće biti dobro.