Pilot epizoda skoro svakog novog sitkoma je po pravilu dosadna i neduhovita, a i cela prva sezona je, uglavnom – naporna. Ne morate sad da se prisećate početaka svojih omiljenih humorističnih serija kako biste me demantovali, sigurno sam da su bezveze.
Polako, bez naglih pokreta. Ne tvrdim da su te serije loše, samo to da je mnogo teško da komedija bude istinski smešna odmah na početku. Evo, otvorite novi tab, pronađite prve epizode nečeg što vam je bilo urnebesno pre mnogo godina (dobro znate na šta aludiram, ne pravite se ludi) i odgledajte ih nepristrasno. Je l’ da da je – onako?
Zašto je to tako? Jednostavno: najbolji humor nastaje iz dramske ironije. To je ono kada mi kao publika znamo mnogo više nego likovi u priči. Upoznati smo sa tim ko su i šta su bolje od njih samih, saznali smo gde su grešili, a šta su uradili kako valja, jasno vidimo sve ono što bi oni morali da nauče, a nikako da se opasulje, naslućujemo kako će da nastradaju. Oni, pak, blaženo nesvesni svega toga, srljaju u neizbežne neprijatnosti. Što se više batrgaju, to dublje tonu. Njima je strašno i teško, nama koji to gledamo sa strane je baš nekako… Smešno. Ali i dirljivo.
Za tako slojevit odnos između nas i junaka priče je potrebno vreme. Treba nam dovoljno epizoda da likove dobro upoznamo, zavolimo ih i počnemo da primećujemo sve one uvrnute male osobine koje ih čine posebnim. Čak i međusobni odnosi aktera zahtevaju trajanje kako bi, u nekom trenutku, jedna puka razmena pogleda od pola sekunde postala histerično smešan geg. Isto toliko vremena treba i autorima da stvore održiv svet; dragi, mali, izmišljeni prostor koga ćemo se zauvek sećati i u koji ćemo uvek želeti da se vratimo.
Ukratko, piloti su prvi dejt, pozne sezone su godišnjice braka. Od nekih serija se razvedemo već oko prvih Mladenaca, sa nekima živimo do njihove smrti.
Hajde da obrnemo ovu analogiju naopačke. Zamislite da je svaka osoba sitkom za sebe. Kada primetimo novu ličnost u svom okruženju mi vidimo samo trejler ili kratku najavu – sve je brzo montirano, napucano foricama, izgleda uzbudljivo, sveže, primamljivo. Nestrpljivi smo da dočekamo prvu epizodu. I onda, lagano, čim krene detaljno upoznavanje, izokola i na note, počinju i opšta mesta, izakani pančlajnovi, šmirantsko prenemaganje i jeftini obrti. Dobijamo ono što kreatori serije misle da želimo, umesto onoga što jeste suština priče.
Tu mnogi odustanu. Previše dosadnih scena, previše ponavljanja istih rečenica, stalno popunjavanje viškova prostora besmislenim sadržajem. Takozvana kupovina vremena. Od najvećeg broja ljudi otklikćemo već posle tri epizode, kao i oni od nas. Koliko puta smo samo čuli ono čuveno: „Izdrži samo prve tri sezone, posle postaje baš, baš dobro!“? A koliko često smo na to odgovorili: „Aman, nemam ja ni vremena, a ni volje da gledam milion epizoda dok ne postane baš, baš dobro’!“?
Ponekad nam, uprkos dosadi, bude važno da ipak nastavimo. Da li zbog neke nerazjašnjene misterije koja nas kopka (ima ih ponekad i u sitkomima, a u ljudima apsolutno uvek), da li zbog stila režije koji nam prija čak i kada ispod svega nema ničeg osim tog stila, da li zato što je glavni junak, prosto, lep, tek – eto, mi gledamo dalje. Vezujemo se polako. Prihvatamo rupe u scenariju i praštamo zbrljanu B liniju zapleta. Uskoro zatičemo sebe kako nekom bliskom prijatelju izgovoramo, s puno žara: „On je tako divan, samo moraš malo bolje da ga upoznaš!“
Danas, srećom, postoje načini da se dosadni delovi zaobiđu. Mislim na serije, naravno. Pročačkamo IMDB i Wikipediju, pročitamo šta se dešava u starijim epizodama, odgledamo montaže najboljih trenutaka na YouTube-u, prečešljamo nizove koje pišu fanovi na Redditu. U krajnjem slučaju, epizode mogu da se gledaju ubrzane nekoliko puta, pa tako čak i najtvrđe drame postaju komedije. Ali, šta je sa ljudima? Kako njih da ubrzamo? Kako se tu preskaču naporne produžene ekspozicije i odmah dolazi do uzbudljivih klifhengera?
Kako izbindžovati osobu?
Ukoliko ima naloge na društvenim mrežama – veoma lako. Sve je tu. Pažljivim proučavanjem (neću reći „stalkovanjem“, nipošto to neću reći) nečijeg profila videćemo odjednom i lice i naličje: i ono što osoba želi da mislimo o njoj, ali i ono što ona zaista jeste. Sve je tu, ama baš sve, prostrto je naizvolte. Izaberemo li da nastavimo dalje od pilota – profilne fotke, kratke biografije i statusa veze, prelazimo na hrabri upad u privatne poruke, premotavanje susreta uživo trostrukom brzinom. Kao kada čitamo sinopsis sezone, brojni oblačići četa štede dragoceno vreme nas razmaženih gledalaca i pripremaju nas za finale sezone – „irl“ odnos. Da li je osoba od krvi i mesa zabavnija uživo nakon dugih, dugih onlajn razgovora?
Tvrdim da jeste.
Garantujem vam svime što sam naučila za dvadeset i nešto godina tavorenja u onlajn svetu da ćete imati najčvršći i najdugovečniji odnos sa onima koje ste prvo dobro i detaljno upoznali u hodnicima Interneta. Baš kao što je mogućnost maratonskog gledanja serija inicirala početak zlatnog doba serija kao formata i učinila ih važnijim nego što su to nekada bili filmovi, tako su i društvene mreže podigle veoma visoko cenu svakog ljudskog odnosa u analognoj stvarnosti. Nemamo vremena da pratimo dosadne priče. Nemamo vremena da sedimo na dosadnim kafama sa dosadnim ljudima. To nije otuđenje, to je porast standarda!
Uostalom, postoji jedna prelepa i dragocena stvar koja čini svaki sitkom, ali i svaki odnos u životu nezaboravno dobrim, a to su – interne fore. A za nastanak kvalitetne interne fore treba… Tako je. Treba vremena.
