Pretraga

Nemoguća misija ili steći prijatelja u odraslom dobu

Nemoguća misija ili steći prijatelja u odraslom dobu

Tekst: Milica Nedeljković

Nisam sigurna da je najlepše đačko doba. Bilo je i tada mikro borbi u našim unutrašnjim i spoljašnjim svetovima, silovitih pokušaja za uklapanjem, štipkanja za obraze na koja nikada nismo pristajali ali nismo ni znali kako da im kažemo ne. Bilo je tu svega i svačega što tada nismo razumeli, million pitanja koja smo hteli da postavimo neretko nemajući kome, nesigurnosti i koječega. Ipak, postoji jedna stvar koja ja tada bila neverovatno laka - steći novog prijatelja.

Ako smo u istom odeljenju, već smo drugari. Ako treniramo u istom timu. Ako mi se upišeš u leksikon. Ako smo preskakale lastiš. Ako se zajedno vraćamo kući. Sve te stvari smeštale su nas na pola puta da još postanemo i prijateljice. Ako ti otkrijem po koju tajnu, stvar je zapečaćena. Ali, ako očekujemo da će sticanje prijatelja ići prirodno kao kad je bilo dovoljno da obe skupljamo salvete, ja imam plavu, a ti zelenu, sednemo na beton i teme za razgovor kojih se apsolutno ne sećam se utrkuju koja će prva doći na red, takva prijateljstva baš i nećemo dočekati. Sada, da bismo stekli nove prijatelje, moramo uložiti trud. I baš zato je đavolski teško.

Čak i sa dugogodišnjim prijateljstvima, stvar ne stoji posebno drugačije. Potrebna je posvećenost, ostajanje uprkos promenio-si-se, jer pobogu, naravno da se menjamo, prisećanje prvih suza i poljubaca, slavljenje sitnih i krupnih trenutaka, ali i kreiranje nekih novih. Ipak, odrasteš i odjednom imaš million i jednu obavezu, ne možeš nigde da stigneš, zauzet si, malo vrdaš, izmišljaš, izbegavaš, bežiš u svoje tišine. Ako tome dodamo porodice i decu stvari se dodatno usložnjavaju. I tako se prijateljstva nađu na ozbiljnom testu. Naposletku se stvar svede na to da imaš nekolicinu ljudi na koje zaista možeš da računaš, i to je u redu. Ali, šta kada poželimo da steknemo novog prijatelja u već dovoljno teško podnošljivoj odraslosti?

Sramotno je. Da li smo mi to sebi utuvili u glavu ili je posredi još jedna u nizu prećutnih društvenih normi koje ponovo ne vode nikud osim u otuđenost u koju smo se svi kolektivno smestili, odbijajući da joj prkosimo usled to-je-glupo stava, ishod je isti. 

Većina uveliko ima oformljen krug prijatelja, i naravno da se pitaš šta ćeš ti tu? I baš nedavno mi se desila situacija, mada ko zna koliko ih je i pre bilo, da sam prepoznala u tom nekom potencijal za drugarstvo, za početak. Prepričavam to meni bliskoj osobi, istina, dijametralno suprotnih socijalnih kapaciteta od mene, i pita me: pa šta vas sprečava? Mislim se: glupo je, ispašću napadna, reći ću previše, ne mogu da delim intimne stvari sa nepoznatom osobom, a do prijateljstva nas, ipak deli, makar onaj prvi sloj dubine. Sve u svemu, šta-će-ova-osoba-pomisliti-o-meni mantra ne napušta misaoni tok kroz čitav proces tih divnih razgovora sa ljudima sa kojima na prvu kliknem i onda ništa. Doziramo, vagamo, preslišavamo se glupih pitanja, štedimo sebe i svoju ranjivost i većina potencijalnih prijateljstava se završi mišlju: mi bismo baš mogli da se družimo. I neverovatno je teško pretočiti je u reči.

Ako je sa druge strane muškarac, postoji velika šansa da će blagonaklonost protumačiti kao flert. neko iz njegove ili njene ekipe je bivši tvoje najbolje drugarice i to je jedno nepremostivo no-no. najbolji prijatelj od koga si to poslednje očekivao slomio je poverenje koje ste godinama gradili i najmanje od svega ti je potrebno da to potencijalno doživiš sa nekim koga, za početak, apsolutno ne poznaješ.

Odraslost dolazi začinjena anksioznošću, bezizlaznim misaonim tokovima, raskrsnicama na kojima stojiš sam, nema svetla i putokaza, kamoli drugog čoveka da ti pruži ruku. Već ti je dovoljno teško i nemaš vremena ni kapaciteta da se blamiraš, cimaš oko nekog potpuno novog odnosa za koji ne znaš ni šta uopšte znači. Ne upuštaš se u iste tako lako, jer do tada si već ostao povređen nebrojeno puta. Ali, biti ranjiv je elementarna mera bivanja čoveka, a čoveku je potreban drugi čovek. Biti ranjiv je krajnje hrabar čin. I ne, nije nimalo prijatno osramotiti se u ovom dobu (kao da ikad jeste), prevaliti preko usta neke nesvrstane reči koje mogu da te odvedu direkt u propast, ali i nenadano prijatno iznenađenje. Ako se otvoriš, a baš to je najteže.

Postoji i jedna Carrie Bradshaw koja u tri dana uspe da se zbliži sa svojom agenticom za nekretnine, posvađa, a čak postane i ortakinja kad sa njom zapali cigaretu u znak ozvaničene intimnosti. Ne znam ni sama što gledam ovu glupavu sezonu, možda i meni treba novi prijatelj, umesto što besciljno trošim dragoceno vreme na sadržaj koji mi ne prija. I možda bih ga sad i imala, da se nisam štedela. No, možda zaista nije toooliko teško steći prijatelja odrastao, ali Carrie, stvarno nije ni tako lako.

Možda treba da se nađemo na pola puta. Postanemo za mrvu otvoreniji i ranjiviji, naučimo da kazujemo iskreno i od srca. Uostalom, najgora stvar koja može da se desi je da se ne desi ništa. Ali, sa druge strane je prostor za neke nove priče, podeljene cigarete na zadnjem sedištu auta i lepota čuvanja straha drugome. A u nove prostore je svakakako daleko lakše ući držeći nekoga za ruku. Zašto to ne bi bila neka sasvim nova? Ko zna gde nas nepoznata mesta i neki novi ljudi mogu odvesti. Možda se čak desi da ih ubrzo potom nazovemo prijateljima.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor