Već par dana unazad nekolicina krajnje ushićenih delfina, samostalno i potpuno nedresirano, na obalu izvlači najlepše poklone koje oni i okean imaju u svojoj ponudi. Timu iz Barnacles centra u Tin Can zalivu je ova organizovana i uigrana ekipa dosta dugo poznata, i u normalno vreme obično dobar deo dana provode blizu obale, minglujući i družeći se naokolo sa posetiocima centra i lokalnih kafića u Kvinslendu. U ovim nenormalnijim danima koji nisu daleko iza nas, usled novonastale situacije delfini su ostali bez dnevne doze pažnje i posvećenosti, a sama pomisao da su verovatno sve vreme dolazili do obale da bi se dan za danom uverili da na plaži odjednom trajno nema nikoga, je u najmanju ruku srceparajuća. Kada je sve malo popustilo, a ljudi počeli da se vraćaju, ovi su oduševljeni i u znak zahvalnosti i kao dokaz sreće, u nekoliko navrata počeli da izranjaju sve kul što nađu u podvodnom asortimanu- flaše, naočare, nakit i korale. Manje više sve što im deluje kao iole vredno i dostojno za pokloniti, ili pak ono što u okeanskom sistemu vrednosti važi za totalnu egzotiku- setimo se Arijel i viljuški.
Među nama, onako kao čovek čoveku, nisam sigurna da većina ljudi zaslužuje da im se toliko obraduje a kamoli da dobiju poklone, ali isto tako kao neko ko je sklon da one koje voli zatrpava poklonima, sitnicama, i malim dobročinstvima u njihovu korist, nekada i samo zbog toga što postoje u mom životu, totalno razumem delfine. Uostalom, za njih ovo znači jako bitnu stvar. Em da nisu zaboravljeni i ostavljeni, em da lepa navika dnevnih podruživanja koja su im nedostajala konačno može da nastavi tamo gde je stala.
Neku tačku oslonca iz vremena pre, koja se ponavlja u vremenu posle, između kojih bih mogla da ugnjezdim znak jednakosti, i trenutno mi stvarno deluje da ne postoji ništa vrednije od imati čemu da se vratiš.
O navikama istina ne znam previše, i imam sada već višegodišnju reputaciju nekoga ko ima poteškoća sa razumevanjem reči kao što su plan ili rutina, kao i kako ih usvojiti i kako ih se pridržavati, ali u ovom postkarantinskom vremenu mi nešto opasno često signalizira da treba da naučim. Razmišljajući o tome šta bi me najviše obradovalo, već neko vreme mi se javljaju sumnjive pretpostavke da bi sada “kada je sve opet normalno”, sreću donela neka stara rutina ili dnevni ritual, kao nedvosmislen dokaz da stvari zaista jesu kao pre. Sve mi se čini da bi bilo značajno da imam neku referentnu vrednost kojoj bih mogla da se vratim i spram koje bih mogla da poredim. Neku tačku oslonca iz vremena pre, koja se ponavlja u vremenu posle, između kojih bih mogla da ugnjezdim znak jednakosti, i trenutno mi stvarno deluje da ne postoji ništa vrednije od imati čemu da se vratiš. Ima nečeg neobjašnjivo zadovoljavajućeg i utešnog u činjenici da se nakon male iščašenosti i turbulencija, male pauze i promena, vratiš u poznati tok, u staru dinamiku i stare navike. Tek tad i ta pomerenost, i ono uobičajeno dobijaju na značaju i moguće je sagledati ih. Nešto kao ona dobro poznata, da putovanja imaju smisla samo ako imaš mesto u koje se vraćaš, ako imamo tu jednu koordinatu koju nazivamo domom, ma koliko retko tu svraćali, i sve češće mislim da je tako nešto izgleda potrebno i svakom danu.
I istina je da smo u karantinskim danima verovatno otkrili stvari koje zapravo volimo a nismo znali, ili još strašnije da možda ne volimo ono što smo radili po automatizmu. Ali to znači samo jedno. Da je vreme za kasnoprolećno samo-spremanje.
Ne znam da li smo svi isto primetili ali to i nije tako jednostavno, jer planovi ovih dana baš i ne uspevaju. Izgleda da smo svi pomalo prestrašeni činjenicom da sve što jesmo isplanirali za čas oduva nešto što niko nije ni pretpostavio i to iz pravca u koji ne gledamo, pa se “vraćanje u normalu” čini ne samo preteškim nego pomalo i besmislenim. Ali nam zato i trebaju planovi. Ne previše zahtevni dugoročni ciljevi, do njih se ionako stiže usput i ko zna kako izmenjeno, nego neke sasvim lične strukture koje drže dan, ali uz svest da su se i one možda sada izmenile. Andy Thomas, astronaut koji je bio na četiri svemirska leta, među kojima je i 20 nedelja proveo na misiji na Mir svemirskoj stanici se u jednom nedavnom intervjuu osvrnuo na svoje iskustvo vraćanja na Zemlju nakon pet meseci u kosmosu rekavši da takvi dugi prekidi sa uobičajenim, dovode do primetnih promena i da se neretko mnogo ljudi oseti udobno u novim rutinama koje treba uključiti u svakodnevicu. I istina je da smo u karantinskim danima verovatno otkrili stvari koje zapravo volimo a nismo znali, ili još strašnije da možda ne volimo ono što smo radili po automatizmu. Ali to znači samo jedno. Da je vreme za kasnoprolećno samo-spremanje u čemu nas čeka još jedan krug pregovaranja sa samim sobom. Pretresanje starih dinamika i sistema funkcionisanja, puno razumevanje za same sebe, usvajanje novih navika ma kako iznenađujućih, izbacivanje onih za koje smo shvatili da nemaju smisla. Samo-recklaža u koju uđemo u jednom stanju a izađemo preoblikovani, i prepakovani, jer nešto drugačiji svako i jesmo, samo to treba i prihvatiti.
Samo-recklaža u koju uđemo u jednom stanju a izađemo preoblikovani, i prepakovani, jer nešto drugačiji svako i jesmo, samo to treba i prihvatiti.
Tako je recimo, ova noćna ptica sasvim odjednom i bez najave postala ljubitelj ranog jutra. Mirno je, izolovano, tiše, nežnije, i malo mi poražavajuće da priznam jer sebe znam kao nekog čiji su mentalni procesi i sposobnosti za rad bile sve izoštrenije kako pada mrak, ali je od nedavno to postalo prošlost. Jutrom nema nikoga online, telefon ne zvoni, niko ne piše (osim par poludelih, mojih nekadašnjih sapatnika koji tek idu u krevet), uživam što je manje saobraćaja, vazduh je lakši, za taj dan minimalno zagađen, nema nervoze, još uvek nigde ne kasnim i svaki dan kradem po malo vremena koje je samo moje. Onda je tome počelo da se prikrada i nameštanje kreveta ujutru, jer mi je po nekom besmislenom ključu postalo važno da u dan uđem barem prividno u redu, pa čak i neke beauty rutine koje sam uvek preskakala, i malo joge, a sa tim je stiglo i pravljenje kakvog takvog doručka kao deo dugoročnijeg plana da barem jedno jelo jedem kod kuće. Znam i ja sam šokirana, ali da čujem, ko beše nije čovek plana i rutina?
