Ima tome već neko vreme, odavno nisam čuo nekog da divani o koroni. Čak ni za kafanskim stolom. U redu, to je bilo pre rata, pre izbora, pre majmunskih boginja… Ali, čak je i u udarnim vestima svetskih televizija pandemija pala jako nisko, neznatno iznad vremenske prognoze. Biće da je s razlogom, vremena umeju da budu smtonosnija od bilo kakve pošasti. Da li to znači da se pandemija završila, samo to još niko nije objavio? Iskreno, pojma nemam, nisam stručan, nije mi ni posao, moje je da kibicujem ljude i događaje. A ono što vidim jeste da ljude više nije briga, ionako se umire od koječega – onako kako je oduvek i bilo, kako je i normalno, mimo one „nove normalnosti“ u kojoj se takođe umiralo od koječega. Samo se umiralo pod maskama.
Priznajem, oduvek su mi dopadale maske. Nebitno dakle, da li su kao mletačke, misteriozne imale simboliku jednakosti, brisale granice između bogatih i siromašnih i bile divno pokriće za poroke i promiskuitet. Nevažno da li su kao kod pokreta Okupirajmo Volstrit bile rekacija na uvođenje „socijalizma za bogate“ – poretka u kome je sistem štitio povlašćene čak i ako su kriminalci ili su kao u slučaju Džokera bile podsetnik svih naših potrošenih revolucija.
Ipak, tako „savesnim“, mora im se priznati da su makar i nesvesno jednu stvar „uboli“. Ako smo se već sakrili i otuđili iza lažnih profila na društvenim mrežama, brižljivo negujući kulturu straha od svakodnevice, bolesti ili gubitka posla iz snova, za očekivati je bilo i da sakrijemo lica – najizloženiji i najvidljiviji deo sosptvenih bića. Makar i zbog iluzije da će nas maska zaštiti mnogo više od sveta nego od virusa. Jednostavno je, on se pojavio kao sezonski radnik koji bi nešto da ukrade kad okrenemo leđa i nesto je čim smo obuzdali paniku.
Da li to znači da je gotovo? Kao što rekoh pojma nemam, nadam se, ali znam da će maske ostati svedočanstvo vremena kojim ćemo jednom objašnjavati sopstvenu istoriju. Možda bi zato svi trebali da zgužvamo po jednu u zadnjem džepu farmerki kako smo to inače radili tokom pandemije. Jer, kao što je zapisao Vilijem Gibson „vreme ide u jednom pravcu, a sećanje u drugom“.
