Otac pop arta koji je prorekao da ćemo u budućnosti svi biti slavni na petnaest minuta bi verovatno danas inspiraciju pronalazio u klanu Kardashian, Ani Sorokin (pardon, Delvey) i nedokučivim #fyp pretpostavkama sa TikToka. Ali iznad svega, bio bi jako zadovoljan činjenicom da smo kao civilizacija dostigli apsolutni maksimum samo-reklamiranja: svako od nas se, manje ili više umešno, razmahuje svojim životnim stilom na društvenim mrežama.
Sušta genijalnost Zuckerberga i ekipe je u tome što su prepoznali kako ne postoji niko ko je uspešno odoleo porivu da svoju svakodnevicu provuče kroz filter. Međutim, ono se u celoj priči o društvenim mrežama gotovo graniči sa dijaboličnim je opasna privlačnost neprekidnog skrola – i činjenica da svako ko ima nalog na bilo kojoj od njih oseća inherentni pritisak da stalno nešto “kači” čak i kad znamo da kontinuirano postovanje može da ugrozi našu privatnost, a pre svega samopouzdanje.
Biti onlajn jednako je biti stalno pod lupom.
Iako nam to možda u ovom stepenu razvoja digitalne kulture dolazi kao nešto očekivano i gotovo normalno, činjenica je da kao civilizacija nikad pre nismo bili toliko “izloženi” – i da kao reakciju na to osećamo potrebu da delimo što više sa virtuelnom zajednicom do tačke kad se to graniči sa punim radnim vremenom.
Ukoliko se osećate da su “oči Instagram javnosti” uprte u vas to je zato što prirodno i očekivano reagujete na vizuelni stimulans konstantnog uvida u tuđe živote. Prateći, komentarišući i (prirodno, ljudski, očekivano) osuđujući ono što vidimo na tuđem profilu ulazimo u zamku da još pomnije doteramo svaki piksel našeg onlajn prisustva – od dlake na glavi pa do fitilja mirišljave sveće na klub stočiću.
Sve studije u kojima se pominje direktan link između opsesivnog (a postoji li drugačije?) korišćenja social media platformi i pojačanog rizika za ankscioznost i depresiju imaju nešto zajedničko – a to je, nimalo slučajno, merna jedinica digitalnog uspeha: lajkovi, sviđanja, srca na online terenu, zovite ih kako hoćete…
Kada postavite sliku, bilo da je to nervozno optimističan selfie, thirst trap maskiran u trendovski cropovanu košulju ili vrh sandale koji bi trebalo da poručuje kako vam navodno puca štikla za to šta čaršija misli – jedina povratna informacija koju ćemo odmah dobiti je kvota osoba koja je to videla, duplo tapnula i eventualno još nešto i napisala. To svakako nije verna indikacija onoga šta ljudi misle o nama ili našem novom postu.
Mi smo zapravo u konstantnom raskoraku između onoga što mislimo o sebi i onoga što mislimo da se ljudima dopada u vezi nas pa to stavljamo u prvi plan svoje brižljivo konstruisane dvodimenzionalne persone – a taj jaz kreira neumorni loto bubanj date poznatiji i kao THE Algoritam.
No da se vratimo Vorholu za kraj. Jedan od najpotcenjenijih citata ovog sveca i mudraca savremene konfuzije glasi: “Najbolja stvar u vezi fotografije je da se nikad ne menja, čak i kad se ljudi sa nje promene.” Dakle, ako ćemo već da se menjamo zbog neke digitalne slikovnice, neka makar bude – na bolje.
