Pretraga

Pop kultura kao domaći zadatak ili zašto "moram" sve da odgledam?

Pop kultura kao domaći zadatak ili zašto "moram" sve da odgledam?

Tekst: Teodora Jeremić


Prilična je lista stvari koje nisam odgledala, odslušala, pročitala. Još duža onih koje "moram" a verovatno najduža onih koje jesam ali sam se nakon tog iskustva ozbiljno zapitala zašto i ko je bila ta prva osoba zbog koje sam ovde i koja je rekla "svi pričaju o tome" i "aposlutno moraš". A ja sam baš osetljiva na to moraš. Gotovo instant zapadnem u dva ekstremna, jednako intenzivna stanja: dramu što već nisam i "kako-pobogu-svi-znaju-a-ja-nisam-ni-čula-za-ovo-šta-se-desilo-sa-mojim-obrazovanjem-i-opštom-kulturom-da-li-sam-toliko-neinformisana-a-svi-drugi-toliko-bolji-i-uključeniji-gde-ide-ovaj-svet-i-ja-u-njemu-da-li-ću-bespovratno-propasti" i stanje broj dva u kom "zaista, zaista ne mogu da moram ništa".  Tako, na primer "A Star is Born" još uvek nisam odgledala (hoću obećavam, samo me je hajp oko svega skroz zablokirao) dok me je Ferante manija potpuno uhvatila, priključila sam joj se od samog starta, i veoma sam srećna što je tako bilo.

Kada je E.D. Hirsch iskovao termin "kulturna pismenost" kao "mrežu informacija koju svi kompetentni čitaoci poseduju" i mogućnost da se sporazume i tečno učestvuje u određenoj kulturi, pretpostavljam da nije imao na umu da će ta mreža zaista biti mreža, a polje onoga što spada pod kulturu ovoliko prošireno. Esencijalističko obrazovanje ističe važnost standardizovanog opšteg znanja za celu populaciju, gde se prioritet daje većoj kulturi nad individualnim kreativnostima. Ono što je Hirsch u svojoj knjizi "Cultural Literacy: What Every American Needs to Know" postavio u kontekstu Amerike, danas je poraslo na svetski nivo, i lista stvari koja bi mogla da se zove "Šta svaki Zemljanin treba da zna" (iako se o nekim stvarima toliko priča da verujem da je i ostatak univerzuma bar načuo) se svakim danom proširuje. Ako je nekada iznad pojedinačnog i ličnog izbora, postojao jedan dodatni set informacija, fenomena i znanja koji na opštem, ali još uvek realtivno lokalnom nivou treba poznavati, savremeni svet je dodao i platformu broj tri: popularna kultura kao opšti interkulturalni must.



Naravno, nije prvi put u istoriji da se pop kultura uspostavlja kao dominantna. "Jadi mladog Vertera" su od Getea napravili zvezdu preko noći, a "Verter groznica" je tresla toliko jako Evropom da su se momci oblačili kao on, proizvodili su se pafemi porcelan i slično, dakle, opšta pomama. No, razlika je u tome što su takvi slučajevi pre ostajali na pojedinačnim iskustvima, koja ipak nisu dopirala dalje od svog kontinenta, dok je danas u recimo skandal James Charles vs. Tati uključen ceo svet. Hteli ili ne hteli, znamo... ili bolje reći moramo da znamo. Pop kultura, tradicionalno marginalizovana iz sveta "visoke kulture", oruđima prisutnosti i sveopšte povezanosti nadoknađuje sve propušteno, neretko i preterano, i određena ostvarenja, komadi, fenomeni postaju apsolutni imperativ nove kulturne pismenosti, i gurua koji nam govore šta "treba" da pročitamo, "moramo" da pogledamo itd.

Niko naravno ne kaže da će vas na fakultetu ili poslu terati da gledate "Game of Thrones", i popunjavate ponedeljkom ujutru "šta smo upamtili sa prethodnog časa" upitnik, ali postoji taj jedan prećutni univerzalni kodeks gde se neke stvari "moraju" ili barem podrazumevaju. Ja sam tu još uvek zaglavljena sa pitanjem da li je starija kokoška ili jaje, i da li je nešto zaista dobro pa postane obožavano, prepričavano i slavljeno, ili planski postane toliko ishajpovano da je teško reći "meni ovo baš i nije nešto". Nego lepo uhvatimo talas i mašemo rukicama. Oni optimističniji, entuzijastičniji naklonjeni su tome da veruju da smo kulturološkim fenomenima svi povezani u jednu zajednicu koja deli zajedničko kulturološko iskustvo, gde se iako podeljeni klasama ili politikom, jednom nedeljno a nekada i češće "povežemo" gledajući recimo GOT koji je u sedmoj sezoni pratilo 32.8 miliona legalnih (i verovatno još više onih koji to nisu) gledalaca, ili bilo koju drugu trenutnu maniju. Jasno, iz utopijske perspektive posmatrano, popularna kultura svakako ima tu mogućnost da sve okupi na nekom lepšem i boljem mestu, gde razlike ne postoje i gde jedino možemo da se posvađamo oko toga ko nam je omiljeni lik i ko je u pravu. Sve drugo se stavlja na pauzu. S druge strane, pored činjenice da smo svi na neki način povezani sličnim iskustvima i poznavanjima istih fenomena i aktuelnosti to nam omogućava da se na nivou opšte kulturološke pismenosti pokrene razgovor ne neku temu sa bilo kim, ali takođe, veliki deo kulturnih imperativa baziran je u svojoj suštini na sve prisutnom FOMO fenomenu koji će nas progutati. Da li uopšte možemo da priuštimo sebi da nešto ne ispratimo?

Možemo i te kako. Objašnjavajući svoj termin "cultural cantankerousness" izvesne kulturalne mrzovolje, i otpora, koji nije samo jednostavno kontriranje i želja da se ne radi ono što svi rade, Olivier Burkeman podseća na ono što psiholozi zovu teorija optimalne različitosti- stalno žongliranje u pokušajima da osetimo pravu dozu sličnosti i bliskosti sa svim oko nas, ali da se istovremeno i razlikujemo. Naravno da niko ne želi da bude na margini društvenih priča i tokova, ali isto tako nema razloga ni da ga isto to društvo proguta i zaspe raznoraznim sadržajem koji i nije baš tako relevantan, samo popularan. 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar