Nedavno se na Netflixu pojavio film “Platforma” (El Hoyo) koji su kritičari manje više jednoglasno prozvali “Parazitom” za ljubitelje horora, i realno je da jeste dostojan tog epiteta. Veoma prepoznatljivo španski, prilično pomeren i metaforično progovara o klasnim pitanjima, o onima koji imaju, onima koji baš nemaju i opštijem pitanju da li je iko uopšte zaslužio da bude tamo gde jeste. Bilo kako bilo i na stranu film kao film (iako nije sasvim za na stranu, i ozbiljno je pitanje šta nam nekoliko ovakvih klasno osvešćenih filmova u nizu poručuje) ima u filmu jedan trenutak kada Imoguiri (Antonia San Juan) kaže kako veruje u “spontanu solidarnost” i to da će ljudi malo po malo shvatati da treba da budu solidarni. Da će početi da dele, da će im empatija osnažiti, da će prirodno brinuti za nekog drugog jednako koliko i za sebe. Goreng (Ivan Massagué), budući duže u rupi, to ne misli, jer je video dovoljno toga da mu ne deluje da u ljudima samo od sebe može da se probudi bilo šta plemenito ukoliko su u teškim i surovim okolnostima, i veruje u radikalne promene. Iako niko od njih nije stopostotno u pravu (film zapravo dovodi u pitanje da li je iko uopšte, jer odmah da se razumemo nije baš najoptimističniji po pitanju ljudske prirode i inherentne dobrote i kvaliteta) stvar je u tome da sve kad bi do spontane solidarnosti na nekom većem nivou u nekom trenutku i došlo, pred sobom imamo tako nameštenu situaciju da uopšte ne moramo da čekamo, nego je već tu i zapravo je jedini put kojim treba ići, ukoliko smo iole smisleni.
Mnogo se priča o pred-korona i post-korona svetu, i ne dovodi se u pitanje da oni postoje i da će se razlikovati. Svakako da hoće, ali pravo pitanje je kako? Po čemu? Da li imamo šansu da iz ovog totalnog sranja napravimo nešto dugoročnije smisleno, i da li je ovo stvarno poziv na buđenje za čovečanstvno da se trgne i radikalno promeni stvari? Da li je ovo the trenutak za raznorazne promene? I ako jeste kako će one izgledati? Hoćemo li videti značajniji pomak u društvenoj i političkoj svesti, ili ćemo svedočiti još surovijim manipulacijama, još beskrupuloznijem iskorišćavanju političke i ekonomske moći, još većoj eksploataciji, i još većem raslojavanju? Zavisi šta dozvolimo jer je ova situacija otvorila prostor za mnogo toga.
Pre nego što je postalo opšti problem svih nas i pre nego što smo shvatili da bolest ne diskriminiše ni klasno ni rasno, čime se mi ne bismo mogli pohvaliti, veliki broj Kineza je bio izložen jezivo rasističkom tretmanu širom sveta, čemu izuzetak nije ni naše okruženje, uz mnogobrojne “fore” na račun kineskih robnih kuća i odgovora njihovih zaposlenih.
O tome koliko je lako promeniti realnost, koliko je lako zatvoriti granice i u skladu sa tim, o lebdećem pitanju šta se sada događa sa migrantima (i koliko je tek tu dugoročno utaban put rasizmu) da i ne govorimo. Baš je lako bilo upreti prstom u Drugog, koji je opasan i treba ga izopštiti, dok odjednom drugi nismo postali svi. Poludela je i kupovina oružja u US, ljudi se opremaju ubojitim sredstvima, i samo tokom prošlog meseca kupljeno je preko dva miliona komada vatrenog oružja. Ozbiljan broj ozbiljno naoružanog sveta koji je pronašao povod da se opremi, iako razlog nije baš najjasniji jer nije da koronu možeš upucati, a drugog neprijatelja nemamo. Scene borbi iz supermarketa su jedna od ružnijih razglednica i pozdrava savremenog sveta, i dosta u skladu sa “Platformom”. Sve u svemu, čovečanstvo nije baš pokazalo neko svoje najbolje lice.
I možda ne deluje da će se ova situacija ikada završiti ali hoće, baremo imamo istoriju da nam potvrdi da je i do sada uvek bilo kraja stvarima, i gorim i boljim od ove. Ali ono što je mnogo važnije jeste šta dolazi posle. Ako svaki kraj sa sobom nosi novi početak, i kako većina čovečanstva ovo ipak hoće preživeti, stajaćemo pred svetom u kom imamo priliku za neki restart. Kakav je on? U kakvom svetu želimo da živimo? Kome da verujemo? I kako dotle da stignemo? Volim da verujem da znam odgovor. I da smo ako ništa drugo naučili lekciju o povezanosti i zajedništvu. O tome da italijanska istraživanja od danas mogu da spasu pakistanske živote već sutra, i da smo važni kao globalna zajednica. Da smo, sa najbližima ali i onima koje ne poznajemo, u konačnom zbiru važni kao ljudi. A u shvatanju tog potencijala solidarnosti i zajedništva i razmera koje može da ima kolektivna moć, leži najefikasnije oruđe, šamar u lice opresivnim silama, i početak pozitivne promene.
I biće promenjen svet i ekonomski, i politički i kulturološki, ali sa nadom da će se izroditi i novi koncepti zaštite, empatije i solidarnosti, jer iako smo možda najbespomoćniji do sada istovremeno smo i najdirektnije podsećani na međusobnu povezanost i potencijal koji ona ima i koji treba iskoristiti ukoliko želimo drugačiji svet od onog juče. Izraelski istoričar i pisac Yuval Noah Harari napisao je predivan tekst za Financial Times o svoj kompleksnosti post-korona sveta i rekao: “Motivisano, povezano i dobro informisano stanovništvo je obično daleko moćnije i efikasnije od policijskog, neznalačkog”. I to je sve što treba znati.
