Pravi je trenutak da pogledamo ovaj rumunski film o ilegalnom abortusu
Da li zbog stravičnog scenarija o donošenju restriktvinih zakona u Poljskoj kada je abortus u pitanju, ili ponovnog sezonskog oživljavanja ekstremno desničarskih i patrijarhalnih stavova, u Srbiji se abortus kao jedno od sada već podrazumevajućih prava svake žene opet dovodi u pitanje. Pripadnici određenih marginalnih organizacija čije ime ne zaslužuje pominjanje, po Beogradu deleli su letke i lepili plakate, tražeći podršku za zabranu abortusa. Sajt ove organizacije prepun je netačnih informacija, pre svega na njemu piše da abortus u Srbiji finansira država, što je nažalost velika laž jer zdravstveno osiguranje ne pokriva ovu intervenciju, već morate platiti iz svog džepa.
Umesto da mediji, javnost, stručnjaci sada govore o tome, zašto abortus nije besplatan jer spada pod osnovnu zdravstvenu zaštitu žena, mi opet tupimo i urlamo o tome zašto bi trebalo da imamo slobodan izbor kada je u pitanju telo koje je - naše.
Na samom početku teksta napominjem da naslov nije tačan, tu je da biste kliknuli na njega. Pravi trenutak za ovaj film nije sada, već bi trebalo puštati ga na mesečnom nivou, u svakoj zemlji sveta, svakoj školi, ministarstvu, svakom muškarcu koji se usuđuje da odluke o ženskom telu donosi umesto nas samih, jer jednostavnim filmskim jezikom oslikava dokle zastarale i opasne ideje kakva je potpuna zabrana abortusa mogu da dovedu. Ili je pak baš danas dobar i idealan trenutak s obzirom da smo nedavno čuli vest da je u Poljskoj preminula druga trudnica otkad je pooštren zakon, jer su lekari ponovo odbili da izvrše abortus nakon što je srce fetusa prestalo da kuca. Nakon prekida trudnoće, osoblje je pozvalo sveštenika u prostoriju, a ne lekara.
Film 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana (2007) je dugometražno igrano ostvarenje, čiji scenario i režiju potpisuje rumunski reditelj Christian Mungiu. Osvojio je Zlatnu palmu u Kanu, kao i Filmsku nagradu Francuskog Nacionalnog tela za edukaciju, zbog čega je kasnije i prikazivan u srednjim školama širom ove zemlje, kao deo obaveznog nastavnog programa. Snimljen je sa malim budžetom, ispričan minimalističnim jezikom i jednostavnim kadrovima, bez muzike i suvišnih ukrasa, sa jakom i važnom pričom. Radnja filma dešava se kasnih osamdesetih u Rumuniji - ne toliko davno kao što možda očekujemo kada je ovakva priča u pitanju. Zemlja se grči pod vladavinom Čaušeskua, abortus je ilegalan, ali ne zbog moralnih razloga, već mera populacione politike.
U ovom periodu, majčinstvo je svuda plasirano kao “smisao života žena”, čak se u okviru kurseva i časova seksualnog obrazovanja govorilo o važnosti stvaranja potomstva, njegovim blagodetima i sticanju bračne harmonije pomoću bebe. Već u ranim pubretetskim godinama, devojke su učile o ranoj nezi bebe i prenatalnoj brizi tela. Kontraceptivna sredstva su nestala sa polica apoteka, a do njih su mogle da dođu samo obrazovane žene pripadnice visoke klase koje su imale pristup crnom tržištu. Država je strogo vodila računa da svaka žena jednom godišnje ima pregled, ali ne zbog sopstvenog zdravlja već da bi se obezedili idealni uslovi za njenu reproduktivnost. Lekari su radili kao dežurna policija: morali su da prijave ukoliko pregledom utvrde da neka pacijentkinja ima istoriju abortusa. Postojala je i disciplinska komisija koja je to kontrolisala. Poprilično Handmaids tale scenario, zar ne? Koji se nije desio tako davno, a ni tako daleko.
Radnja prati dve cimerke, mlade studentkinje, od kojih jedna, Gabita želi da abortira. U očaju i neznanju šta da uradi, ona se obraća drugarici Otiliji, koja pristaje da joj pomogne i čini sve da to uradi. Pratimo ih kroz 24 časa putovanja punog očaja, teskobe, surovosti i nerazumevanja za nešto što je život jedne mlade žene. Gabita je potpuno izgubljena i izbezumljena. Umesto nje Otelija prikuplja novac i sastaje se sa čovekom koji će izvršiti abortus, na crno. On predlaže jeftinu hotelsku sobu kao najbezbedniju opciju, sumnjičav da je možda u pitanju zamka koju mu smešta policija. Odbija novac kao naknadu za nebezbedni zahvat koji će izvesti. Neću detaljno opisivati kroz kakav horor one prolaze u toj sobi, kao i svaka žena koja usled nemogućnosti biva primorana da traži ilegalne načine da prekine trudnoću. Jedina podrška i ljudskost koja je bila u toj sobi i tokom celog filma je odnos koji imaju jedna prema drugoj.
Procenjuje se da se od 1965. do 1989. smrtnost porodilja u Rumuniji udvostručila, a da je tokom osamdesetih zbog nebezbednih abortusa 10.000 Rumunki izgubilo život. Seksualnost je u ovom periodu ženama predstavljala strah, a ne nešto u čemu bi trebalo da uživaju. Stotine hiljade dece preplavilo je državna sirotišta, procenjeno je da je oko 170.000 njih pronađeno u prljavim zapuštenim ustanovama. Posle pada vlade, odjednom su se pojavile fotografije mršave dece, od kojih su mnoga bila tučena i zlostavljana.
U Srbiji film je premijerno prikazan na FEST-u 2008. godine, ali ovaj scenario nije samo filmski, iako nosi izuzetan kvalitet i u tehničkom filmskom smislu. On je školski nacrt onoga šta može da se desi i šta se u istoriji desilo, ako jedno osnovno ljudsko pravo koje bi trebalo da se nalazi u programu osnovne zdravstvene zaštite bude ugroženo. I oduzeto od onog kome pripada. I to je definitivno scenario koji ne priželjkuje niko od nas.
