Biću kratka. Imam problem sa Marie Kondo. Nemam ništa protiv nje same, niti generalno sređivanja stana, doduše nije ni da mi je omiljeno, ali postoje dani u nedelji kada to stigne na red jer – jednostavno mora. Nekada ti dani stignu i češće pa čistim kuću pet puta nedeljno jer mi se čini da ništa drugo u životu ne mogu da sredim, pa hajde barem prostor u kom živim. Nešto kao “najbolje izgledam kad se najgore osećam” samo u Pimp my Crib izdanju. Nisam ni hoarder, imam sasvim umeren broj stvari i ne sakupljam preko potrebnog. Okej, jesam po malo, ali to je zato što sam visoko senzitivna osoba (hvala lepo) koja povezuje predmet sa događajem, mestom i vremenom i ne mogu tek tako da bacam stvari. Osim, kad i te kako mogu, i vršim damnatio memoriae nad nečijim likom i delom. Onda sve mora da leti, ali to je već druga priča. Takođe razumem i vezu između sređenog prostora i sređenog života i ako sam neku mantru čula trocifreni broj puta u životu, onda je to “haos u stanu je haos u glavi”.
Život je sve samo ne bež sa mirisom lavande i nije mi jasno zašto da ga guramo u kutije, kada je jedino dobar kad je izvan njih?
Dakle, u moju odbranu, koncepti reda i haosa postoje u mojoj glavi i razumevanje njihove međusobne dinamike i uslovljenosti je produbljeno raznim terorijama minimalizma, konceptima praznine, psihologijom straha od praznog prostora i tome slično, ali me “Tidying Up with Marie Kondo” najprostije rečeno užasava. Čitava serija mi unosi toliki nemir, da me je već sam trejler izbezumio, a o tome na koji način sam odgledala prvu epizodu da ne pričam.
Stvarno ne mogu da savijam sve stvari na veličinu pituljice. Niti imam toliko vremena i strpljenja, niti mogu da zamislim da otvorim ormar prepun malih identičnih zamotuljaka. Sve savijeno na isti način, sve savršeno poređano, male celine u veće celine, veće u fioke. Simetrija me generalno plaši, a iskreno, ovo savijanje na najmanje jedinice je malo i diskriminatorno. Ne možemo baš svi da savijemo majice u 7×7 cm paketiće jer neko avaj nosi i L i XL. Mislim super za Marie što je skladno građena i nosi XS, pa može aposlutno sve da spakuje na ukupno dve police, ali dajte, šta neko da radi sa recimo XL džemperom koji je još i oversized? Da te vidim KonMarie! Plus, ne mogu da se otmem utisku da je neprirodno smirena što me čini dodatno nervoznom, da sam u par navrata zapala i u teorije zavere na temu veštačke inteligencije, jer koju stvarnu osobu vi znate da je toliko nasmejana, sabrana, bež, i sa savršenom frizurom sve vreme? To vam kažem.
Super je da se tako javi neko više biće bez i najmanje brige koje ti posloži stan i život očas posla, ali biti to svaki dan jednostavno nije održivo. Niko to nije u stvarnom životu, i to što će Marie Kondo da sredi stan za dan ne znači da će on takav i ostati. Zapravo bih veoma volela da vidim neki spin-off gde se kasnije na prepad upadne u mariekondonisane domove. Uverena sam da bi haos bio još veći nego što je nekada bio, jer više niko ne zna da li je ona lampa u kutiji, u džaku u garaži ili na tavanu na trećoj polici, gde su zimske stvari a gde knjige o zdravoj hrani iz hrono faze koje nam ipak trebaju. Ukratko, tolika sređenost nije ekvivalentna svakodnevici i prostoru u kom se zapravo živi, a ne obavljaju laboratorijski eksperimenti. Nešto ispadne, nešto se zapali, nešto se prospe, nešto se polomi, napravi se gužva, proživiš sedam nervnih slomova. Život je sve samo ne bež sa mirisom lavande i nije mi jasno zašto da ga guramo u kutije, kada je jedino dobar kad je izvan njih?
Mnogo je bitno pitati sebe svako malo – šta stvarno budi radost, i u skladu s tim otklanjati viškove, i tu najmanje mislim na stan. Nego, jel’ te radi nešto ili te ne radi?
Doduše, da ne bude da sam totalni hejter njenog lika i dela, postoji jedan koncept koji i te kako priznajem. Mnogo je bitno pitati sebe svako malo – šta nam stvarno budi radost, i u skladu s tim otklanjati viškove, i tu najmanje mislim na stan. Nego, jel’ me radi nešto ili me ne radi? Stvarno je sve tako jednostavno. Šta i koga održavamo u životu samo jer se bojimo da otpustimo i zato što (mislimo da) ne znamo kako bez toga? Koji dnevni ritual uporno ponavljamo iako nam zapravo više i nije toliko koristan? Koji odnos održavamo na aparatima “jer se znamo ceo život”, a možda ga samo treba pustiti da ide prirodnim putem, kako god se to završilo. Da li se još uvek bavimo istim hobijem iako nas ne raduje kao nekada, ali je eto postao navika? U šta to ulažemo previše energije da bismo održali status quo, a možda je zapravo neophodno da se sve zapali i ode dođavola? Šta silujemo da bude kako smo zamislili, ali se zapravo ne osećamo kako bi trebalo? Šta nam pipka onu tananu unutrašnju žicu, a zbog čega je totalno mrtva?
To ti priznajem, Marie. Sve stvarno staje u „da li spark joy ili ne?“.
