Pre nekoliko dana, producentkinja iz Crne Gore, Lejla Kašić, progovorila je o seksualnom uznemiravanju koje je doživela od Ramba Amadeusa prilikom snimanja zajedničke TV emisije. Kao i uvek kada se ovakva hrabra progovaranja dese, dogodi se masovni talas relativizovanja iskustva žene od strane javnosti, a često i medija, pa smo ovog puta imali najbrojnije one koji žele da znaju ŠTA se tačno desilo, pa da donesu svoj sud, krišom uživajući u naslađivanju detaljima tuđeg traumatičnog iskustva, a drugi su pak umanjivali njegov značaj smatrajući „štipkanje i pipkanje“ nečim sasvim normalnim i sastavnim deo šmeka jedne simpatične muzičke zvezde. A onda se desilo i izvinjenje, koje je sve samo ne to, sa sve licemernim naslovom „MEA MAXIMA CULPA“. U ovom tekstu on samo potvrđuje ono što je uradio i nudi nam savršen uvid u to zašto je došla do toga – hteo je da je ponizi. Međutim osim priznanja i sarkastično-mizoginog tona kojim odiše ceo post, od iskrenog izvinjenja nema nijednog slova, jedino što je evidentno je da on zaista misli da to što je uradio nije ništa strašno i u okviru nečeg spakovanog u izvinjenje on nudi dubinsku racionalizaciju onoga što se desilo u koju iskreno veruje. I meni je to najporaznije.
U okviru nečeg spakovanog u izvinjenje on nudi dubinsku racionalizaciju onoga što se desilo u koju iskreno veruje.
On nju nastavlja da ponižava, oko sebe stvarajući hrpu slepih bumerskih obožavalaca koji jedan ovakav čin smatraju normalnim, šmekerskim i ljuti su što je neko progovorio protiv njihove ikone zarad „pažnje“. Cela ova reakcija javnosti, a i samog napasnika, naterala me da promislim da li se zapravo može uspešno izviniti za ovako nešto? I da li ženama koje prođu kroz seksualno uznemiravanje, neprimerene komentare, mobing i slično išta može da znači izvinjenje? Može ako je ono zaista izvinjenje i urađeno na pravi način.
Zašto je izvinjenje važno?
Za neke žene koje su preživele uznemiravanje ili nasilje, počinilac koji prizna svoju krivicu može da napravi veliku razliku u njenom zalečenju traume. Preuzimanje odgovornosti može biti minimum koji druga strana može da napravi. Neće svaka žene želeti da učestvuje u takvom procesu, niti će svaki počinilac biti voljan. Ali želja za izvinjenjem ili priznanjem je uobičajena. Stručnjaci kažu da jedno ovakvo izvinjenje treba da sadrži objašnjenje štete koja je naneta osobi ili ljudima koji su primaju izvinjenje. Trebalo bi da uključuje priznanje počinioca u nanošenju te štete, „priznanje lične odgovornosti i izbegavanje poricanja ili minimiziranja nanete traume“. A upravo u ovome, fejluje većina muškaraca u svom pokušaju, jer radi upravo suprotno – pokušava da umanji svoju odgovornost pravdajući se banalnim i često lažnim argumentima.
Tokom ovih nekoliko godina svedočimo brojnim progovaranjima žena, ali nažalost i brojnim izvinjenjima koji nas iznova i iznova uče kako se u takvoj situaciji NE TREBA ponašati. Ova izvinjenja mahom sadrže “ALI“ stranu priče, za svoje ponašanje okrivljuju svoje godine i vreme koje ih je pregazilo, govore da “dečaci su ipak dečaci“, ili pričaju o tome koliko su oni oštećeni u nečemu traumatičnom što su priredili nekom drugom. Ovo su sve argumenti koji samo svedoče ignorisanje prisutnog problema i želju da se odgovornost NE preuzme.
Ipak, desila su se neka izvinjenja iz kojih slobodno možete zapisati beleške. Naime, producent animirane serije Rick and Morty, Dan Harmon, je nekoliko godina nakon uznemiravanja koleginice na poslu, napisao traktat o tome zašto se ponašao neprimereno i detaljno objasnio kako je osvestio sve svoje greške. Koleginica, Megan Ganz, rekla je da izvinjenje prihvata i nazvala ga „masterklasom kako se izviniti“.
