Iako jeste 2021. godina 21. veka, nije retkost da s vremena na vreme (a to dođe nekako prilično često) čujemo neku informaciju koja zvuči totalno anahrono, nepripadajuće ovom trenutku i vremenu, i sve u svemu prilično iznenađujuće za savremeni svet i smer u kom želimo da se on razvija i kreće. Ovaj put takve vesti dolaze iz Mađarske gde je uz usvajanje zakona da se poveća kazna za seksualne prestupnike koji čine zločin nad decom, napravljen i dodatni potpuno neočekivani i neprikladni spin. Dok je prvi deo zakona prilično razumljiv, drugi se sasvim iznenadno odnosi na L.G.B.T.Q+ zajednicu i targetira je kao opasnu, posebno stavljanjem u isti koš sa prestupnicima. Ikakvim, a kamoli ovog tipa, i veoma eksplicitno svedoči o poziciji u društvu koju je vladajući sloj namenio pripadnicima L.G.B.T.Q+ zajednice, kao i prilično teškom položaju u kom se nalaze.
Uz zakon koji se odnosi na pedofiliju i podrazumeva pooštrene mere za te prestupe, stigle su i restrikcije protiv “popularizacije” homoseksualnosti i sadržaja koji promoviše rod drugačiji od onog koji je po rođenju “dodeljen”. Nova pravila potpuno neočekivano zahtevaju da se sav sadržaj koji ima gay junake, queer ljubavne priče, transrodne osobe, označi kao “nepreporučljiv za mlađe od 18 godina” i rezervisan je samo za sate od 10 uveče do 5 ujutru.
Sa ovakvim novim merama, bilo je pitanje ko će prvi da reaguje, a svakako da su brzo reagovali mnogi. Na prvom mestu opozicija koja u ovom činu jasno vidi sakupljanje glasova mađarskog premijera od konzervativnog dela glasača na koje svojom politikom uvek može da računa, a oglasili su se i mnogi analitičari i aktivisti koji već danima pišu na koliko mnogo nivoa je ovakav potez opasan, i kako se Mađarska približava trenutku da će i samo postojanje pride zastave u javnom prostoru biti kažnjivo.
Međutim dok jeste očekivano da se imena iz sveta politike i aktivizma oglase, prilično neočekivana podrška je došla iz sveta fudbala. Istina je da sport i tereni jesu oduvek bili mesto odakle se neka ideja šalje u svet. Bilo ona o bratstvu jedinstvu, ili ona o novim suparništvima, ili neka o nacionalnoj pripadnosti, ili ova o širenju poruke ljubavi, tolerancije i solidarnosti. Istina je takođe da fudbal ni u jednoj državi nažalost ne povezujemo odmah sa ovim rečima, i to ne zbog same prirode sporta, njegovih igrača, trenera i ideje, već zbog onih koji navijaju i koji neretko propagiraju sasvim drugačije stavove i ideje, i zato se može reći da je ovakav spin čak i revolucionaran i da da, svet možda nekada previše liči na epizodu iz “Sluškinjine priče” ali još uvek postoje oni iznenađujući bastioni svetla koji će se ozbiljno boriti.
U ime neslaganja sa novom odlukom mađarske vlade, čelnici Minhena su izrazili želju da stadijum oboje u boje Pride zastave na dan kada treba da se održi utakmica mađarskog tima, smatrajući to jakim i važnim odgovorom. Ipak, to se nije desilo budući da je iz UEFA-e stiglo jedno veliko i konačno “ne” uz obrazloženje “imajući na umu politički kontekst ovog zahteva, da to treba da bude odgovor na odluku mađarskog parlamenta, UEFA mora da odbije ovaj zahtev”. Ubrzo je stigao i odgovor od gradonačelnika Minhena Dietera Reitera koji je rekao da smatra sramotnim odluku UEFA što im zabranjuje da daju primer solidarnosti, poštovanja i tolerancije. Uz to je dodao i da će “Minhen svakako podići svoje zastave i da će Olimpijski toranj sijati u bojama duge”. Uz ovakav odgovor, i u ime podrške mnogi stadioni širom Nemačke su odlučili da svoje prostore oboje duginim bojama u ime protesta protiv odluke UEFA, ali su time učinili i nešto još značajnije. Dokazali da revolucija i pobuna uvek pronađu svoj put i mogu da zažive samo ako stvarno razumemo šta znači reč solidarnost.
