Pretraga

Šta možemo da zaključimo o stanju u medijima na slučaju Man Repeller?

Šta možemo da zaključimo o stanju u medijima na slučaju Man Repeller?

Tekst: BURO.


Ne postoji jedan konkretan trenutak u kom su ženski magazini počeli da bivaju glasniji po pitanju ženskih prava i stvarnih ženskih tema, a ne samo onih koji se tiču mode i lepote, i u okviru njih da se bave mnogo dubljim i suštastvenijim pitanjima. Ne postoji ni jedan takav trenutak zato što se ta kao i svaka druga promena događala postepeno i jedino što znamo jeste da kada nas neko u dalekoj budućnosti bude pitao kada su se magazini promenili, odgovor će biti tokom 2010-ih (još uvek nije baš jasno kako ove godine pisati i zvati ali okej uvežbaćemo). Onda, kada su malo po malo pa odjednom preko noći, svi magazini i blogovi počeli da izgledaju mnogo raznovrsnije, da uključuju mnogo širi spektar glasova, obrađuju relevantnije teme, predstavljaju različite grupe i zajednice i postali mnogo bliži stvarnom životu, problemima i temama. Ili se barem činilo da jesu.

Ono što se dogodilo u poslednjih nekoliko meseci u “ženskim” medijima, jeste da je kao i u nekim drugim industrijama, došlo do buđenja i uzdrmavanja stvarnih pitanja jednakosti i inkluzivnosti kao i otkrivanja hipokrizije po pitanju istih.

Ono što se dogodilo u poslednjih nekoliko meseci u, prema tradicionalnoj sistamatizaciji, “ženskim” medijima, jeste da je kao i u nekim drugim industrijama, došlo do buđenja i uzdrmavanja stvarnih pitanja jednakosti i inkluzivnosti kao i otkrivanja hipokrizije po pitanju istih. Tako se, u kratkom vremenskom periodu nekoliko prvo online modnih magazina poput Refinery29, Man Repeller, Who What Wear pa onda i većih kao što su Cosmopolitan i Vogue, našlo na udaru kritke budući da tokom BLM protesta jesu objavljivali članke poput “Anti-rasističke akcije koje možete da preduzmete koliko danas” ili “Ovako možete da pomognete Black Lives Matter pokretu” ali kako se čini malo toga su zaista i primenjivali. Ovo se ne odnosi na konkretnu situaciju protesta nego ravnopravnosti uopšte. Iza članaka o društvenoj pravdi i jednakosti na koju pozivaju, isplivala su imena i lica koja rade u tim istim magazinima i koja su svedočila da se prema njima postupa(lo) na znatno manje progresivan način, od onog na šta se u magazinima poziva. Rečju, u osavremenjivanju sadržaja, mediji su veoma često omanuli u proširivanju istih progresivnih vrednosti i na samo radno okruženje, zaposlene i celokupnu atmosferu i došli smo do čudnog trenutka u kome saveti koje daju poput “izbori se za sebe na radnom mestu” i “ustani protiv diskriminacije”, nisu baš primenljivi u njihovom sopstvenom sistemu.

u osavremenjivanju sadržaja, mediji su veoma često omanuli u proširivanju istih progresivnih vrednosti i na sopstveno radno okruženje.

Nakon nekoliko takvih optužbi prvo je usledio talas ostavki, te je glavni urednik Bon Appétit, Adam Rapoport, dao ostavku nakon što je jedan od zaposlenih pričao o toksičnoj, rasističkoj kulturi unutar tima. Osnivačica i urednica Refinery29 Christene Barberich je takođe krenula tim putem nakon što je nekoliko nekadašnjih zaposlenih i saradnika optužilo ovaj magazin za diskriminaciju, a na kraju se na istu odluku opredelila i Leandra Medine Cohen osnivačica magazina Man Repeller.

Ono što je nakon toga usledilo je izuzetno konfuzna faza u radu ovih magazina, koja možda može da se pripiše periodu tranzicije, ali isto tako može i da otvori pitanje u kojoj meri je sam magazin vezan za svog tvorca i šta se događa kad on ili ona više nisu tu? Kako se skreće kormilo i uspostavlja novi pravac? Odgovor je očigledno “teško”, jer još uvek niko od magazina nema pravi i tačan odgovor. Refinery29 je brzo pristupio saniranju grešaka revidiranjem uređivačke politike pa sada pokrivaju gotovo isključivo aktivističke teme i to istina rade revnosno ali nažalost mnogima deluje neiskreno i veštački, dok su u nekom drugom pogledu apsolutno izgubili na relevantnosti. S druge strane, Man Repeller je… pa šta god da je ovo što Man Repeller (iliti sada samo Repeller) radi, ali svakako: nije dobro. Glas, duh i stil koji smo svi voleli svakako već dugo nije prisutan. Pojavi se s vremena na vreme ali mahom je prilično nejasno za koga se sada piše i kome se obraća. Još uvek ima mnogo sadržaja na temu stila i oblačenja ali sada izmešanih sa sadržajem kom nije lako ući ni u trag ni u poentu i definitivno jeste izgubio deo oštrine, duhovitosti i direktnosti u nošenju sa različitim temama. Sada je situacija dodatno pogoršana nespremnošću nove urednice da se sa novim temama i problemima nosi.

Ono što je usledilo je izuzetno konfuzna faza u radu ovih magazina, koja možda može da se pripiše periodu tranzicije, ali isto tako može i da otvori pitanje koliko je sam magazin vezan za svog tvorca i šta se događa kad on ili ona više nisu tu? Kako se skreće kormilo i uspostavlja novi pravac?

Kao magazin, u Repelleru su se suočili sa činjenicom da pate od istog problema od kog pati većina modnih brendova i mode uopšte i trebaće dosta vremena da svako pronađe svoju ulogu i poziciju u novom koordinatnom sistemu. Da pronađe način da da najviše što može zajednici ali istovremeno ostane i veran sebi. To nije jednostavan zadatak, i svako suočavanje sa problemom ne prati automatski i njegovo rešenje pa je između ostalog i zato politika mnogih medija danas konfuzna. Leandra se u novonastaloj situaciji posula pepelom da nisu dovoljno podržali proteste i afro-američku zajednicu i povukla, a Man Repeller ostao sa njenom proročkom pasivno-agresivnom rečenicom: “Tim zaslužuje šansu da vam pokažu šta Man Repeller može da bude sa mnom po strani i zato ću da se povučem i dozvolim im da vam to i pokažu”. Mi ostali, ostali smo zbunjeni nad time šta će to biti jer ruku na srce njihov pravac je vrludao i neko vreme unazad a sada bez osobe koja je upisana u DNK čitavog magazina (budući da je njen lični projekat) veliko je pitanje šta zapravo ostaje.

Verovatno nastavak vrludanja ali i dosta tužan čudan osećaj da osoba koja je sve pokrenula od nule (okej i sa velikim nulama u džepu u startu) nije ostala da učestvuje u novim izazovima i promenama. I to je možda zapravo i autentično i iskreno i više okej od fejk aktivizma, ali je i tužno zato što u stvarnim pokušajima da se nešto zapravo i uradi Man Repeller je uvek delovao kao jedno od onih retkih utočišta koji bi to možda i mogli da sprovedu u delu. I svima nedostaje stari Man Reppeler i želimo da se vrati. Onaj koji imao britkost i svežinu pristupa, a tome u prilog govori i činjenica da od nedavno postoji i Instagram profil u njegovu slavu. Samo bi bilo lepo da u budućnost zakorači unapređen i svesniji. I možda će to i doći posle ove faze lutanja. A, možda stvarno nema pretakanja starog u novo. Man Repeller smo svi voleli uprkos činjenici što znamo da dolazi iz sveta privilegovanih, jer je uspevao da takav unese svež vazduh i produva britikim i duhovitim komentarima i stavovima. Ali možda, je novom vremenu i američkoj sadašnjici potreban neki vetar koji duva iz sasvim drugog pravca. I iako beskrajno tugujemo za starim Man Repellerom možda je jedino logično rušiti pa opet graditi. Što bi rekli iz Coldplaya: “Oh take me back to the start”.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar