Zanimljivo kako i danas kada želimo da kažemo da je nešto idealno, i ostvarenje svih snova, neretko iskoristimo floskulu “američki san” čak iako nema nikakve veze sa lokalnim kontekstom. Američki san je u toj meri izjednačen sa “savršenim” životom, da je postao nadkategorija za sebe, i mnogo više od sna jedne nacije i jednog geografskog područja. Ako bi trebalo nekako definisati taj san o boljem životu, onda bi to najverovatnije bilo uverenje da svako, nezavisno od rase i klase u kojoj je rođen može da bude svoja lična legenda i napreduje, promeni svoj status i postigne uspeh u društvu. Zamišljen je kao dokaz da žrtvom, ozbiljnim radom i zalaganjem, i rizikovanjem može da se ostvari sve.
Američki san je u toj meri izjednačen sa “savršenim” životom, da je postao nadkategorija za sebe, i mnogo više od sna jedne nacije i jednog geografskog područja
Udobna priča, i za belačko stanovništvo srednjeg sloja, ona koja je postala templejt života i ono kako bi život trebalo da izgleda. Dugo su njegov sastavni deo bile i rodno podeljene kategorije i samo generaciju unazad tata koji odlazi na posao, mama koja sprema i kuva, dovoljno finansija da se uživa u konzumerističkim poduktima i još malo više da se uštedi za bolji auto i studije deci, su zvučali kao savršeni scenario kome svi teže. Draft koji se copy paste-uje i popunjava kako dođe red na tebe da obaviš svoj zadatak i težiš istom onom što su i generacije pre tebe. Stabilnom zaposlenju, i konceptu života koji ne podrazumeva ni mnogo rizika ni promena već komfornu zonu koja se proširila na sve aspekte života. Dnevna mlevilica posla je bila cena koju je neophodno platiti za udobnu i prilično predvidljivu budućnost a ovakav patern se prenosio iz generacije u generaciju. Ako radiš dovoljno i uštediš neki novac, obezbedićeš svoje potomke da imaju početnu poziciju sa koje će isto tako da rade i štede za svoju decu a ti preleziš na sledeći nivo mirne penzije uz golf.
Problematična je između ostalog i činjenica da ovakav život nikada nije bio predviđen da stvarno bude tako inkluzivan i dostupan svima.
Nažalost, ono kako stvari stoje u realnosti, je obično daleko od toga. Izmleveni svakodnevnim obavezama i prilično daleko od mirnog i sigurnog života, generacije su pogubile svoje najbolje godine trudeći se da ostvare nečije davne, odavno prevaziđene ciljeve. Druga stavka te problematične realnosti je između ostalog i činjenica da ovakav život nikada nije bio predviđen da stvarno bude tako inkluzivan i dostupan svima, i svi veoma dobro znamo da početne pozicije igraju veliku ulogu u ishodu konačne trke. Upravo u istoj toj Americi koja je iskovala ovaj san o jednakosti i dostižnosti, niti su svi jednaki niti je svima sve jednako dostižno. Rečju, američki san nikada i nije bio onaj koji mogu da ostvare svi.
Danas je prilično izvesno da malo ko kao svoj savršeni život zamišlja dvospratnicu u predgrađu, decu, psa i punu rernu kolača od cimeta. Želimo druge stvari, živimo drugačije živote, i sve u svemu “američki san” se promenio. Nije nestao, samo je promenio svoje obličje. Ako je on najprostije rečeno zapravo san o izobilju i svemogućnostima, onda u tim kategorijama ostaje nepromenjen samo što je je sada izjednačen sa izobiljem mogućnosti. Komfor i tišina su zamenjeni životom punim uzbuđenja, promena, zadovoljstva i zabave i novi san nije da štediš za budućnost koju možda nećeš ni dočekati nego da živiš sada i odmah, misliš i želiš veliko, da bude udobno, i da se rade samo stvari oko kojih smo pasionirani, ne radi nužno zbog novca (kog nam ipak treba puno valja primetiti) nego zbog satisfakcije, maksimalno se izbegavaju zatvorene kancalarije i fiksno radno vreme.
Postoji iskustvo novih stvari, svuda naokolo, i kao da je na dohvat ruke. Samo što nije.
Nažalost, i taj novi san je jednako nedostižan kao i stari. Moguće je da nismo skloni sigurnosti i štednji kao prethodne generacije, ali je sasvim sigurno da na njih nismo ni naviknuti i da je dosta značajno pitanje u ovoj situaciji zapravo nalikuje na ono poznato da li je starija kokoška ili jaje? Da li smo mi previše opušteni pa živimo od danas do sutra bez planova i štednje i težimo takvim poslovima, ili je ponuda takva da smo morali da naučimo da ne mislimo previše o sutra? Umesto stabilnih poslova, živimo takozvani gig economy gde imamo slobodu da ne budemo na istom mestu u isto vreme svaki dan, ali i beskrajno mnogo nesigurnosti da li ćemo sutra uopšte trebati da budemo negde. Milioni ljudi rade dva ili tri posla da bi ne uspeli, ali bili korak bliže, nekim imaginarnim postavljenim standardima, više od polovine ukupnog radno sposobnog stanovništva, nema nikakvu penzionu ušteđevinu, ili pak ikakvu ušteđevinu i reklo bi se da stvarno da taj deo novog Američkog sna ispunjava većina. Stvarno živimo od danas do sutra, ali ne na zabavan nego krajnje zabrinjavajuć način, gde je većina uhvaćena između visokih rata za kredit i isplata koje kasne.
A s druge strane, postoji bogatstvo, uzbuđenje, daleke plaže i egzotične destinacije, prelepi ljudi koji uživaju u predivnoj hrani, savršena pića, žurke za pamćenje. Postoji iskustvo novih stvari, svuda naokolo, i kao da je na dohvat ruke. Samo što nije.
