U poslednje vreme sve češće zapadam u vrtloge egzistencije iz kojih se izvučem jedino uz prilično ambiciozne misli o raskrinkavanju istina Univerzuma. Uhvate me faze totalnog besmisla i panike spram svega, uplaše me zvezde i mrak, i nepogrešivo me fascinira da ovaj tanki zrak svetla što uporno upada kroz prozor, svaki dan putuje 150 000 000 kilometara da bi stigao do mene, i prelomio se i odbio na bar tri mesta u sobi od metalne kašike u šolji za kafu do glatke površine ogledala i ponovo nazad. Sto pedeset miliona kilometera. A to još kao i znamo da izbrojimo i umemo da preračunamo i prebacimo u neke naše ma kako smešne jedinice, ostalo da ne pominjem. Pustim onda Enoa a još češće sramotno očekivani “Space song”, pa malo odlutam. Lažem, odlutam puno. Odlutam zapravo toliko da mi se danima potom javlja blaga mučnina i ponavlja san u kom se kao na Google Earthu kadar nezaustavljivo odzumirava dok se i ja i stan i krevet zajedno za planetom ne umanjimo toliko da prvo postanemo najmanje zrno a vrlo brzo za tim i jedno najveće ništa.
Lažem, odlutam puno. Odlutam zapravo toliko da mi se danima potom javlja blaga mučnina i ponavlja san u kom se kao na Google Earthu kadar nezaustavljivo odzumirava dok se i ja i stan i krevet zajedno za planetom ne umanjimo toliko da prvo postanemo najmanje zrno a vrlo brzo za tim i jedno najveće ništa.
Uznemirava me taj san i volela bih da ga nema, ali još više me uznemiri kad se setim da to nekako tako sve i jeste i da uprkos svemu nismo ništa bliži konkretnim odgovorima kada, zašto, za koga, i jel morao baš ovakav nesagled? Onda se lepo, da malo smirim paniku i uravnotežim disanje, kao svaki pravi control freak i štreber kao što jesam, okrenem dokumentarcima i seansama skrolovanja po NASA sajtu i kroz brojeve Astronomical Journal magazina. I naravno da znam da u tim redovima nema ničega što će mi trajno pomoći i otkloniti pitanja, sumnje i glavobolje, ali primećujem da nekoliko reči poput “nebula”, “galaksija”, “orion”, “stelarno” deluju terapeutski na mene pa volim da ih ponavljam u sebi dok čitam sve dok ne prestanem da paničim oko svega. Sve što je stelarno mora biti prelepo i s razlogom, čak i ako je zastrašujuće i ništa ne razumem.
Paralelni svet u kom je sve isto samo je još i super, a ima već povazdan da ovde ništa nije tako, i ne sećam se da sam skoro to zaista iskreno uzviknula. Dosta toga “nije loše”, “tu i tamo”, “onako”, “solidno”, “može bolje”, najviše toga je samo “ok”, ali super ne viđamo baš često.
Nekada se desi i da otkrijem nešto sasvim novo i super, pa sam tako recimo u jednom od poslednjih kosmičkih prelistavanja došla do vesti da su astronomi sa Canterbury univerziteta objavili da su otkrili neverovatno retku pojavu- planetu “super-Zemlju” koja je veličinom i orbitom prilično slična našoj planeti a i liči na nju. Nalazi se negde u sredini naše galaksije, malo je veća od Zemlje (ako želite preciznije masom je između Zemlje i Neptuna) a njeno “Sunce” je daleko manje mase od našeg pa godina na ovoj planeti traje 617 dana. Ako je i njima tamo 2020. kao i nama, šest stotina dana ovakve godine ne bih poželela nikome u životu čak ni na Zemlji koja je super. I ovih 365 običnih ko zna kako ćemo da izguramo. Istina je doduše, da je malo verovatno da “njih tamo” na ovoj planeti uopšte ima, ali mi to super-Zemlja tako moćno zazvučalo da je lepo razmišljati i o nekim Superzemljanima koji idu uz nju. Kao neki paralelni svet u kom je sve isto samo je još i super, a ima već povazdan da ovde ništa nije tako, i ne sećam se da sam skoro to zaista iskreno uzviknula. Dosta toga “nije loše”, “tu i tamo”, “onako”, “solidno”, “može bolje”, najviše toga je samo “ok”, ali super ne viđamo baš često. A ima nečega magičnog bar u zamišljanju superosti i svih njenih scenarija, ako ništa drugo.
Razmišljam malo i o toj ja Superzemljanki. Kako izgleda, šta nosi? Jel provalila neku frizuru koja nam je baš super, jel pročitala sve što ja nisam? A šta ako ta tamo i može i ima sve što ja toliko silno želim?
Tako, ja sad kad pomislim na tu neku super-Zemlju odmah zamislim da je to sigurno svet u kom ih on nije napustio i samo otišao, a ona ostala zauvek tužna. Ni njena noga nije polomljena onako gadno pa još uvek ne propušta da dočeka svaku loptu i najbolje servira ne samo u školi nego u celom gradu. I da se tu, u tom supersvetu, mali plavi pežo već ulubljen sleva još od nekog davnog zimovanja, veoma tesno ali ipak zaobišao sa crvenim kamionom i preumornim vozačem pa je svako u letnju noć otišao sa najdubljim izdahom i srećniji nego ikada, svestan da je bilo tako tako blizu. I ona se vratila nekad nakon što smo se bezvezno i traljavo pozdravile tog glupog junskog utorka jer “vidimo se za vikend”. Tamo negde se još uvek viđamo i ne mora uopšte vikendima, može kad god poželi. Tamo ni on nije zgužvan i umoran na parčetu kartona, ne jede pecivo od nekoliko dana iz plastične kese i ne ređa konzerve na trafici kada ga puste da malo pomogne, nego je još uvek u malom stanu u kom je nekada bio pravi raj. Zamislim da tu negde sa svima njima živi ja koja tek treba da te sretne, možda baš sada izlazi iz kuće i proklinje što je rano jutro, a možda već jeste ali se sve mnogo lepše završilo jer nismo bili glupi kao ovde.
Razmišljam malo i o toj ja Superzemljanki. Kako izgleda, šta nosi? Jel provalila neku frizuru koja nam je baš super, jel pročitala sve što ja nisam? A šta ako ta tamo i može i ima sve što ja toliko silno želim? Možda već jeste sve što ja nisam i nikad neću biti, možda radi sve što ja ne smem. Možda jede morsku ribu i ima so u kosi i kotrlja se gde je vodi onaj zrak što putuje milionima kilometara, jer se ne plaši da spakuje stvari i samo ode. Pričamo jednako brzo, u to sam sigurna, samo ona zna i da ljušti nar i baš je briga za sve. Možda je super.
