Postoji razlika između „putnika“ i „turiste“ i to znaju svi oni koji putuju. Istina je da ne možemo svi da putujemo putnički što zbog nedostatka nepredvidljivosti i avanturizma u genima, što viška naklonjenosti ka udobnosti, ili nam jednostavno manjka dana godišnjeg odmora koji se manje-više svodi na dužinu turističkih aranžmana, ali postoje neke stvari u kontekstu putovanja i njegove etike o kojima možemo da razmišljamo. Na prvom mestu tu svakako jeste smanjenje emisije ugljen-dioksida ali za to trenutno nema nekih relevantnijih rešenja osim ako nismo spremni da se kao Greta vratimo vek unazad i obavljamo prekookeanska putovanja brodom u trajanju od mesec dana.
Na drugom, treba razmišljati o putovanjima u kontekstu sveta u kom živimo. Gde odlazimo, po šta i od koga. Svet u kome živimo je pored svega što jeste, i post-kolonijalni svet, u kom treba razumeti da kolonijalizam u svom osnovnom obliku kakvim ga poznajemo iz knjiga istorije, možda jeste nestao površinski ali je dubinski ostao prisutan i primetan na svakom koraku. I da, čak i u predivnim iskustvima kao što su putovanja. U njima možda i ponajviše.
Svet u kome živimo je pored svega što jeste, i post-kolonijalni svet, gde kolonijalizam u svom osnovnom obliku, kakvim ga poznajemo iz knjiga istorije, možda jeste nestao površinski ali je dubinski ostao prisutan i primetan na svakom koraku.
U post-kolonijalnom svetu, uticaj Zapada i njegova perspektiva su još uvek i te kako prisutni a tragovi nekadašnjeg sistema duboko su ukorenjeni u strukturama mnogih gradova. Zato se pitanje ponude i potražnje na neki način još uvek zasniva na perspektivi Zapada, to jest, onog što on želi da vidi i iskusi, i ostalog dela sveta koji mu to isporučuje. Marakeš je jedan od vodećih primera raznovrsne i, nažalost, teže inostrane džentrifikacije (koja se, kao i globalizacija, odvija putevima kolonijalizma i jeste njegov savremeni oblik). Posebno je pojačana na ovakvim lokacijama koji su već duže popularna turistička destinacija na kojoj Evropljani provode čak i kratke odmore, a Marakeš je već poslednjih pedeset godina je jedna od modenskijih destinacija što ga čini prilično lakom metom inostrane džentrifikacije.
Predstava o Jugu i Istoku iz perspektive belačke, zapadne kulture je vekovima unazad dovodila do toga da se na ovakve lokacije odlazi u potrazi za egzotikom, to jest onim što Zapad smatra da je egzotično. S druge strane, države sa manjim stopama zarade spremne su da i budu i ostanu ono što Zapad od njih želi, svesno ili ne autokolonizujući same sebe jer to donosi profit. Nije svaki tanjir na pijaci u Marakešu napravljen kako bi trebalo da bude, niti je svaki istanbulski fenjer sa Velikog bazara ručno rađeni unikat. Oni su tu zato što postoji potreba za njima, zato što donose profit i zato što je celokupna perspektiva proprana belačkim pogledom na situaciju, i zna se tačno koja mesta u gradu najviše vrve od turista jer se za turiste sve i radi. Oni novcem i potražnjama uspostavljaju ritam, a okruženje na to odgovara.
Tragovi nekadašnjeg sistema duboko su ukorenjeni u strukturama mnogih gradova, da se pitanje ponude i potražnje u priličnoj meri zasniva na perspektivi Zapada, to jest, onog što on želi da vidi i iskusi, i ostalog dela sveta koji mu to isporučuje.
I zato, iako možda zvuči čudno, ova velika, neprirodna i neprijatna pauza u putovanjima dala nam je priliku da o mnogim od ovih paterna promislimo. Čini se da je pravi trenutak da razmislimo o sistemima putovanja i zapitamo se da li možda ponavljamo i kreiramo neokolonijalno ponašanje kroz svoja putovanja i interakcije? Da razmislimo kako možemo da posećujemo mesta bez da ohrabrujemo ovakve sisteme? Kao neko ko ne dolazi iz zemalja prvog sveta, a ne dolazimo šta god mislili o sebi i svom standardu ovde, među prvima možemo da uočimo kako ovakve stvari funkcionišu, i da ih izbegnemo.
Na prvom mestu, trebalo bi da trošimo novac podržavajući mesta koja drže članovi lokalne zajednice, kojima je to mesto dom, a ne da ulažemo u zapadnu elitu koja samo uvećava svoj kapital. Zatim je jedan od načina da se izbegne neokolonijalno putovanje i da se posećuju manji ili barem manje poznati gradovi, u suprotnosti sa velikim centrima ka kojima gravitiraju svi. U manjim gradovima lakše je osetiti atmosferu i karakter mesta, i stupiti u kontakt sa lokalcima i nabaviti neke zaista autentične komade i što je još važnije autentična iskustva. Još jedan način je više istraživanja. Jeste lakše pratiti već dodeljene zvezdice ali treba uložiti malo više vremena u istraživanje mesta koje posećujemo i njegovih tajnih lokacija. Pomeriti se od Tripadvisor ose i haštegova na Instragramu, svih turističkih zona „koje morate posetiti“ i upustiti se u slobodno lutanje. Izgubiti se pa sesti u najzabitiju lokalnu kafanu. Tu se obično kriju i najbolja pića i najbolje priče. Čini se da je vreme da preispitamo od koga dobijamo preporuke za smeštaj, mesta za obići, za obavezno večerati. Da pretresemo jezik društvenih mreža i popularnost pa da se zapitamo zašto neko mesto uopšte važi za toliko popularno i koja se struktura nalazi iza njega? Da li je nešto stvarno genijalno, autentično i posebno, ili samo adaptirano da ugodi “zapadanjačkom” ukusu?
