Svake četvrte godine, podsetimo se da Olimpijske igre nisu samo jednostavna priča o sportu. Jesu primarno i osnovno priča o tome i o onim najsupešnijim pojedincima, predstavnicima na koje su svi ponosni, ali jesu i mnogo toga drugog. Parada organizacione moći i finansijske snage države u kojoj se događaj te godine odvija, parada pojedinačnih država i njihovih ulaganja u svoje sportiste jer je jedan utisak kada se na defileu pojavi preko 50 sportista i sportistkinja iz jednog tima, a sasvim drugi kada izađe dvoje ili petoro sportista, ali jesu i dokaz da velike manifestacije kao Olimpijada pored svega služe i kao prilika da se osvetle neka društvena pitanja i da problemi koji se gomilaju, gomilaju pa isplivaju na površinu.
Ne moramo da se vraćamo previše unazad u bolnu i traumatičnu olimpijsku istoriju problematičnih postavki prema ugroženim zajednicama, raseljavanja siromašnih, ili rasističkih činova da bismo uočili savremene probleme i paterne koji se ponavljaju. Dovoljno je da se recimo setimo atletičarke Brianne McNeal od prošle Olimpijade koja je suspendovana zato što je propustila doping test. Brianne se tada oporavljala od abortusa i nije obavila test, što baš i nije naišlo na neko razumevanje i zbog čega je u krajnjoj liniji bila suspendovana.
Brzo premotavanje unapred i 2021. godinu, i ni sada nismo pošeteđeni sličnih situacija. Ove godine doduše treba biti iskren i reći da izvesne stvari jesu promenjene i poboljšavaju se, i kako je Olimpijadu pratio glas da je prediminantno muški i beo, ove godine učesnice čine 49% timova i predstavnika, a i u pogledu diverziteta se otišlo mnogo koraka unapred. Prisustvo Erice Bougard i Alana Smitha izuzetno mnogo znači za queer zajednicu, i kako se sve više ljudi izjašnjava kao non-binary važno je imati primere reprezentacije. A nemoguće je zamisliti kakav tek utisak Simone Biles na Olimpijadi ostavlja na celu generaciju mladih devojaka, koje sada imaju dokaz da možeš biti crna žena i možeš se naći u najvišem vrhu. Imati primer u praksi ka kom želiš da stremiš.
Međutim iako se prilično mnogo priča o tome koliko je učesnica ove godine na takmičenju, nije važno da su učesnice samo brojčano prisutne u timovima, nego i kako se one u tim timovima osećaju, da li imaju jednaka prava, da li ono što važi za njih važi i za njihove muške kolege.
A u tom pogledu, kako stvari stoje, uprkos tim promenama i pomeranju granica, na koje su svi ponosni, u svojoj suštini ovogodišnja Olimpijada nije puno bolja od prethodnih i izneverila je neke sportistkinje koje se nisu uklopile u pravila. Tako je recimo FINA zabranila upotrebu plivačkih kapa za afro kosu (sasvim logičan i neophodan apgrejd budući da već zdravom logikom deluje veoma komlikovano navući standardnu kapu na iole bujniju kosu). Španska plivačica Ona Carbonell je izrazila razočaranje zbog manjka razumevanja za sportistkinje koje su i majke, i nedostatak adekvatnog smeštaja za iste i rekla da dok se izuzetno promoviše ideja o tome da uspeh i majčinstvo mogu da idu zajedno to se veoma često na svakom koraku u praksi osporava.
Ipak, najglasovitiji slučaj je svakako bio onaj Sha’Carri Richardson čiji je test na marihuanu bio pozitivan što su mnogi videli potpuno irelevantnim u kontekstu njenih performansi, talenta, truda i dostignuća, i ništa drugo do izduvni ventil za težak period kroz koji je prolazila ne kao sportistkinja nego kao osoba. Kako je i sama rekla zna da to nije dobro, niti želi da bude uzor nekome time, ali je to bio način da se nosi sa gubitkom majke. Daleko od savršenog i pohvalnog ali i prilično ljudski. Odluka o njenom isključivanju verovatno da jeste bila prestroga ali se Richardson sa njom složila, i daleko veće uzburkavanje javnosti nije došlo od nje već od same javnosti koja se u priličnoj meri složila da je ovo suludo. Pogotovo nakon činjenice da je šest mačevalkinja pisalo Američkom olimpijskom i paraolimpijskom komitetu još u maju zahtevajući da se Alenu Hadžiću zabrani učešće na Olimpijadi budući da je optužen za seksualne napade i uznemiravanja. Postoje tri zvanična izveštaja i prijave i još 10 žena koje svedoče o deset godina dugoj istoriji navodnog seksualnog predatorstva. Ipak, to sve je ostalo u praznom hodu, jer pravila o „ispravnosti“ nisu jednaka za sve.
A ti dupli standardi za sportiste i sportistkinje postoje čak i u najbanalnijim pitanjima, kao što je oblačenje. Britanska paraolimpijka Olivia Breen je nedavno bila kritikovana zato što je njen šorc “prekratak”. Članice norveškog rukometnog tima su kažnjene zato što su odbile da igraju u prekomerno i bespotrebno seksualizovanom bikiniju, i tražile šorceve. S druge strane, muškarcima je dozvoljeno manje više sve što je u skladu sa sportom kojim se bave.
Sa svim tim na umu, nemoguće ne zapitati se zašto se Olimpijski komitet drži pravila tako eksplicitno kada su žene u pitanju i da li je možda krajnje vreme za malo bolje i intenzivnije osluškivanje potreba vremena, i pitanja koja su nam zaista važna?
I naravno da pitanje sporta jeste pitanje napretka i uspeha, ali možda, samo možda je vreme da počnemo i o sportistima da mislimo na neki drugačiji način. Istina je da njihova tela jesu natprosečno spremna, čak se može reći i nadljudska ali se iza te snažne, mišićave, izdržljive fasade kriju samo ljudi. A tim ljudima može biti teško, ali mogu raditi i loše stvari i možda je krajnje vreme da malo poređamo parametre. Jer poenta Olimpijade nije u tome da se dokaže koji atletičar najuspešnije navigira kroz toksičnosti institucije i pravila i regulacije, nego kako da se te regulative prilagode savremenom trenutku i učine ne samo ljudskijim već i ultimativno ravnopravnim. Da poboljšanje bude kvalitativno a ne samo u brojkama. I da donese jasniji uvid u to da su tamo, na tim trakama i tim terenima, samo ljudi. Ili što bi rekla Sha’Carri Richardson jednostavno rekla “ I am human”.
