Pretraga

U hodnicima kolektivnog ili kako je Balašević ušao u gene

U hodnicima kolektivnog ili kako je Balašević ušao u gene

Tekst: Maja Radivojević


Foto: ATA Images

U svakoj od država, u svakom od gradova, u svakoj od ulica, u svakoj od kuća ostala je jedna krhotina Balaševića. Kolektivno smo ga podelili, onako malog i okruglog, zauvek tužnih očiju – na milion delića da bismo se dopunili i bili, makar malo, za zeru celovitiji, plošniji i puni smislom.

Neću secirati istoriju slušanja Balaševića, godine, preseke i čuda, samo ću reći da sam od prvog koncerta i slušanja Puba, zauvek promenjena. Ej! Kao da tek sad postajem svesna toga da jedno biće, svojim glasovnim aparatom i slovesnošću velikom kao kuća, koje mi nije ni brat ni svat, toliko utiče i pomera sve centripetalne sile duše. To je nešto. A to nešto je sve. Rodio je žetvu i tamo gde je ogrezao rani, sibirski mraz.

Kada ovo govorim, skoro da sam, bez imalo dvojbe, sigurna da govorim u ime celih naroda. U ime svih koji žele da kriknu, koji nose emotivni višak. U ime svih nas kojima je ikada bio potreban blag, majčinski dodir empatije. Zluradi bi mogli reći: Patetično! Ali grčka reč pathos stoji uzvišeno uz ethos, nomos i logos. Ukrali su nam iz džepova, na kvarno, istinsku detinju patnju i sad se igraju njome, žongliraju i, što je najgore, bacakaju je po kojekakvim muljevima. A ti si (obratiću ti se sa ti jer me poznaješ), umeo patnji da daš veliko slovo. Da staviš Amin. Da se pred njom krstiš i klanjaš i da od nje ne bežiš doskokom košute. Ne, ti si patnju, pa ako hoćete, slovensku patnju, upisao u svaki metar svojih stihova. I onda kad si se šeretski radovao, nisi se plašio svih okeana patnje. Nekad bih se u raspravama žestoko i advokatski zalagala za to da si jedan od najvećih, gazeći celom nogom svu anglosaksonsku kulturu i sve kantautore. Sigurno da to ima veze s tim što si nas sve doveo do toga da se negde „pipnu naši mali svemiri”, ali još nisam čula da je neko sem tebe napisao da mu se „taji drvo” u grudima i šta sve to drvo predstavlja u našim mikrokosmosima.

Kao neko ko je iz Beograda, često sam se osećala nedostatno da istinski razumem Balaševića, trošnu kućerdu na lakat, mati Petrove, čilaše, deverike, ali on je uspeo da u mene usadi duševno zrno Vojvodine, iako u Bečkerek nisam nogom kročila. Ali ne samo Vojvodine. I Ilice, i Pule, i Maribora, i Sarajeva. Sve to upisao je u geografiju srca i, najvažnije, sve je povezao. Ono iskonsko, prosto, duševno, puno ljubavi, straha: splet onih nekoliko osnovnih emocija koje doživljavamo već u ranom detinjstvu, koje se zaoštravaju u formativnim godinama, a o kojima se uči na prvi časovima psihologije. I zato nam je kolektivno sećanje protkano Đoletovim stihovima i toliko nas dira kada vidimo snimke iz Pule, Sarajeva, Skoplja.

Balaševićevi stihovi gotovo su uvek imali junake i heroje. Nekada je to samo drvo. Nekada nevesta. Nekad konji. A uglavnom samo to bili samo mi: nagi, spremni da dočekamo krupnu morsku so na otvorenim ranama. A nekada su to, već u folklor upisani, tragički junaci poput Vase Ladačkog ili Saleta Nađa, pozajmljenog iz stvarnosti. Ne postoji čovek koji nije želeo Vasu da urazumi, da ga onda razume, da ga zagrli i da s njim plače uz tamburu. I tako beskonačno. Perpetuum mobile jedne tuge. Rekao bi čovek: jednom čuješ priču, jer ova je pesma pripovest, razumeš je i s njom si na finis operis, ali ne, ova se pesma svaki put probije istim emotivnim ekspres-vozom. Proleti kroz dušu kao furija. Uvek isti junak isto boli. Valjda je u tome caka, što nas je Đole tako nemilosrdno prepoznao, što je svojim stihovima dao ono što Stanislavski želi od svojih glumaca: bezuslovnost osećanja. I zato nas sad sve odjednom grcavo probada ta igla spoznaje: kakav je on pesnik bio i šta nam je značio.

Najvažnije u svemu je šta nam je značio, mnogo manje kakav je bio. Značilo nam je uosećavanje, osmišljavanje te „crte između rođenja i smrti”, maleni tračak smisla i kada je sve besmisleno. A bivalo je besmisleno! Itekako! On je nad tim odsustvom smisla lamentirao i nepoštedno cedio boju sa svojih kostiju i ulivao je u pesmu. Bez straha i uz duboko poštovanje prema svakom gramu, miligramu, ma nanogramu patnje. Zato nam je tako teško. Vidim da ljudi odjednom ne znaju šta ih je snašlo, zamuckuju, osećaju kao da im je otišao neko njihov. Ali ta rečca kao je suvišna. Jeste otišao neko njihov, neko naš. Po tome kako nas je poznavao, kako je pažljivo iscrtavao mape da bi došao do nas, svestan ili nesvestan toga, po tome kako je ugradio svaki toponim, svaku fabriku, vino iz Ravanice, svaki lokalizam u kulturu: naš je i svačiji. U tome je iskra sve lepote. Balašević je bio kosmopolita duše i duha i zato nam je teško, zato što je onaj koji se, često sam, mučio da brodari pustio sidro i sad ga bacio nama i mi ne znamo šta bismo uradili s njim. Ne govorim ja o obožavanju. Ne govorim o kultovima. Ali svakako govorim o jednoj metafizici duševnog stanovanja na Zemlji.

Dok sam sinoć kratko i svečano stajala, jedan čovek je razgaljeno i energično objašnjavao ženi: „Znaš, sve sam pesme pogledao! Svaki stih. Ništa nije bilo za džabe tu. Nigde nije ofirao. Nije stavljao rimu samo da bi se rimovalo, stavio je lavica baš gde treba da bude lavica, a mogao je da stavi i ždrebica. Ne! Sve je imalo smisla.” Koliko je to samo tačno. Svaka pesnička slika, metafora, sinegdoha, svako stilsko poigravanje vešto je, sitnim vezom, ugradio u pesmu, a jezički je spajao i trivijalnost, i uzvišenost, i anglicizme, i turcizme, i germanizme, lokalizme, sve te -izme i svemu je udahnuo smisao na pravom mestu. U tome je veličina ozbiljnih pesnika, Helderlina, Vaska Pope, Getea, Puškina, Verlena, Dantea… Sve je na svom mestu i ništa nije višak.

Jer kada se kaže, kao u pesmi Nevena za Saleta Nađa „neko sanja, a nekom su snovi svitanja”, to u sebi pohranjuje čitavu tragiku nečijeg postojanja. I kad traži oproštaj od velike reke – koliko je u tome samo metafizike. Mali čovek pred elementom koji zbog nečeg tako zemaljskog preplivava i kvari noćnu, pa skoro bonacu reke. A da ne govorimo o metapoetskom poigravanju kada Banetu žena pobegne s onim Lukićem iz prve strofe!

„Sve ima svoje… Početak i kraj

Tame postoje da bi prizvale sjaj”.

Bio je Đole svega bolno svestan. Spajao je stalno gore i dole, crnu i belu, tamu i sjaj, početak i kraj, s rimom il’ bez nje. Često je govorio da je jedna od njegovih najdražih pesama bila „Portret mog života” sa albuma „Jedan od onih života”, koji je usledio posle albuma „Marim ja”. To je majci umesto maturske slike u izlogu. Životu. Tektonskim pokretima pomera dušu to odmereno biranje boja: oker sa sveće svečarske, drap sa svilene mašne bećarske, mrku s tambure tužnih tonova i cinober s nosa klovnova. Zauvek će cinober boja biti na nosevima klovnova.

Pored toga što je umeo muzički da opali šamar kome treba i uz prkos, što je tih godina istrajavao, najbolji je bio u ispisivanju suptilne arhitektonike srca i tuge. To znaju svi koji prepoznaju samo ove stihove:

„Od sto drugih nju sam hteo sklopiti.

Srce cupka, al’ misao okleva.

Čeka da se stvari same dese.

Tuga lepše zvuči kad se otpeva

Pesma sve podnese…”

U tome je sva istina Balaševićevih stihova. Znao je da pesma podnosi, kao svedok, svaku istinu i da progovara i nemušte jezike koji ne poznaju teritoriju: i kad meci zuje k’o rojevi pčela, i kad je istina da je paoru žao samo konja, i zašto decu izvode s jutarnje nastave, i kako je kad je majka samo senka iznad kolevke, i suze navrh nečijeg nosića, male večnosti, da nekom Drina teče desno, a nekom levo teče. Sve su to velike i bitne istine. Zato nam je toliko važan Đole. I zato nam je toliko teško.

I postoji neka, što bi se u nekoj drugoj pesmi reklo, tajna veza između ljudi koji vole Balaševića. Pre sedam, osam godina ja sam se obrela i ostala u jednom autentičnom sremačkom društvu i verovatno je istina da sa njima najlepše slušam Balaševića. I pravim jezuške u snegu.

*

Otišao je Đole. I dalje kao neka zloslutna mantra odzvanja rečenica: Umro je Đorđe Balašević i ono, što je više izgovaraš, kao bilo koju reč maternjeg jezika, zvuči sve besmislenije. Neistinito, kao potpuna suprotnost od njegovih pesama. Odjednom – nimalo borbeno. Kao da se predao i ostavio nas nama samima. Kao otac koji odlazi u rat i ostavlja svoju zabrinutu ženu velikih očiju i umazanu decu. Na prepad, kao što je to uvek kad ti neko blizak ode. Uvek je prerano. A posebno kad ti se čini da je taj neko nasušan.

Otišao je Đole i odneo, sasvim sigurno, kao što nam je i poklonio, deo nas sa sobom. Ta humka, u koju je juče, 21. februara, dostojanstveno, tiho i svečano, spušten – nedovoljno je velika da primi toliku dušu i sve nas, kao počasne goste.

Otišao je Đole, ne u jesen, ne u novembru, nego u neko smutno vreme. Kad nije ni zima ni proleće. Kad nije ni studen ni toplo. Verovatno samo uz ruzmarin, bez govora, nikakav tužni, treći čin. Zaustavljen u koraku i snu.

Otišao je Đole i poneo sa sobom, na širokim leđima, sve prave ljubavi koje su tužne, sve molske strofe, durske refrene, a ponajviše molske. Nisam morala nikada da ga upoznam, da mu pružim ruku, da se fotografišem s njim, da sedim s njim. Ništa od toga. A ipak me je poznavao bolno dobro. I to je, valjda, dovoljno. Za ceo jedan život.

Otišao je Đole i odneo sa sobom generacije, nostalgiju, inat, šenlučenje, sve prve i poslednje ljubavi, sve protine kćeri, provincijalke, provincijalce, Illone, Eleonore, a najviše Olivere.

Otišao je, zapravo, junački. Uz sve nas i ostavio nam u amanet spomenik reči velik i dubok kao okean.

Otišao je čovek koji je napisao „Drvenu pesmu”, možda… bojažljivo možda, jednu od njegovih najboljih, u kojoj je drvo opisalo pun metafizički krug. Otišao je na široku njivu Gospodnju da ore s dedom. Otišao je čovek-drvo. Stena odvaljena od morskog grebena. Mornar s morem u oku, visoko dignutog sidra, čovek koji nije zadrhtao ni pred zmajem.

Uz kvartet dragih lica, a iz tog semena će nešto morati da nikne.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar