Svašta mi pada na pamet kada dođe septembar. Stvarno svašta jer mi se čini kao poslednji trenutak pred veliko usporavanje, kada će sve stvarno postati teže, i dani i jakne, pa me uhvati panika i pukne me toliko snažan neizdrž da mi se zavrti u glavi i zatreperi pred očima od količine planova koje znam da neću ostvariti. Malo mi septembrom dođu i neka druga ludila i baš ništa ozbiljno mi se ne radi, već bih samo da napravim neki kolosalni pičvajz i ozbiljnu glupost pa da završimo sve ovo u velikom stilu. Barem da znam da leto nije otišlo zalud. Grešilo se, živelo se!
U septembru posebno volim da kupujem nove knjige koje ne pročitam, i mazohistički uživam u izvesnosti koju mi donosi Čolina sigurnost. On zna da će padati, i to baš brzo, a svako normalan zna i šta znače oktobar i sezona kiša. U septembru ne idem ni do radnje bez to do liste jer važno je ostati organizovan i fokusiran, dok paralelno provodim po nekoliko sati ostavljajući životne mudrosti na marginama samoj sebi iz budućnosti. Trebaće nam provereno. U septembru obično intenzivno i patim za letom i svim uspomenama koje su se tu parkirale. Na prvom kolektivnom piću posle odmora, uz zveket čaša, čangrljanje escajga, i povremene povike ribara koji se domunđavaju dole na reci, rekapituliramo highs i lows. Sve što ćemo pamtiti i što bismo želeli da zaboravimo, pa smejanjem do duboko u noć kad špriceri postaju sve nesrazmerniji, zapečatimo da je sve u svemu, bilo stvarno dobro. Ove godine osećam kao da nemam ništa od toga.
Malo mi septembrom dođu i neka druga ludila i baš ništa ozbiljno mi se ne radi, već bih samo da napravim neki kolosalni pičvajz pa da završimo ovo u velikom stilu. Barem da znam da leto nije otišlo zalud.
Biće da je zato što nisam izgubila baš previše leta u životu pa dosta dramim oko ovog, ali istina je da mi ovih dana svašta prilično teško pada. U moju odbranu, treba reći da sva osećanja na ovu adresu obično stižu sa odloženim dejstvom ali morala bih da primetim i da ovo zaista nije klasičan summertime sadness koji me uhvati svaki put na kraju leta kada moram da se pozdravim sa lepim vremenom, kao i da ova žal verovatno nema puno veze sa samim godišnjim dobom.
Cela godina je nereaktivna, zombi zona u kojoj se događa toliko malo stvari i tako malo prave interakcije, koju ni leto nije spasilo, da mi sve izgleda tanje i providnije i počinjem da se pitam da li iko uopšte zna šta radi i zašto. Sve mi, sve više, deluje kao kolektivni premor praćen nizom beskonačnih odustajanja i još bržeg ponovnog započinjanja, gde se više ne zna da li se borimo protiv nečeg spolja ili samih sebe. Da li ubeđujemo sebe ili druge da smo dobro i da je sve kao i pre, ili smo uz „sve je okej“ rečenicu ipak već sasvim odustali?
Nismo se navikli ali smo se uhodali, i neverovatno je kako opet uspevamo da živimo napamet sve i kada nemamo pojma šta.
šta zapravo mislim kad izgovorim “leto”? Konstantno lelujanje u među-prostoru. Rasterećenost u kojoj sve može i ne mora ništa.
Leto za kojim tragam kao Marsel za svojim izgubljenim vremenom (čiju potragu verovatno nikada neću ispratiti do kraja) je mnogo više nalik na stanje uma. Pravo da budeš lakomislen i da te baš briga. Luksuz da ne moraš da biraš ništa nego da uživaš u svim nijansama i nedefinisanostima stanja “između”. Pauza, ne prekid. Konstantno lelujanje u među-prostoru. Bilo to zbog omamljenosti mirisom mora i kiseonikom, ili opijenost vinom i suncem taman tolika da sve postaje malo makše i nežnije. Zaljubljenost u bilo šta i bilo koga, koja te drži ni na nebu ni na zemlji. Košulja vlažna od mora ili znoja koja nije stigla u potpunosti da se osuši, polusuva kosa. Lakoća postojanja u prostoru gde ničija pravila ne važe osim onih koja se smisle usput. Rasterećenost u kojoj sve može i ne mora ništa i jedino je utešno što to “leto” nije samo njemu. Znam da se krije još negde sigurno, samo ga treba naći.
