Čudnovati slučaj Jareda Letoa
Kažu da se trendovi u pop kulturi ponavljaju na svakih dvadeset godina. Kažu da je to prirodan ciklus koji prati smene generacija. Kažu da je to razlog zašto se naši roditelji ponekad sa setom osmehuju našim odevnim kombinacijama. Industrija zabave taj fenomen obilato koristi, pa se prastari omiljeni sadržaj vrlo lepo i lako reciklira u vidu sasvim novih majica sa izlizanim fotkama odavno pokojnih, ali nikada prežaljenih bendova i kemp rimejkova voljenih serija iz detinjstva.
Ipak, ipak su to reinkarnacije. Ti motivi jesu stari, ali im je ruho novo. Gotovo sve se promenilo u poslednjih dvadeset godina. Sve, osim prokletog Jared Letoa.
Jared Leto, misteriozno lep, nesporno talentovan, često vrlo, vrlo iritantan - stoji nepromenjen. Gordo se uzdiže se poput neokrnjenog spomenika nad grobljem naših dečjih nada, želja i snova, večna referenca uz pomoć koje vidimo koliko mi starimo, a on ne.
Godina je 1994. ili možda čak i '95., nekolicina drugara i ja pobožno pratimo čudnu malu seriju "Moj takozvani život". Odgajani na "Dinastiji", "Beverli Hilsu", ali i "Boljem životu" i "Srećnim ljudima", ovo nam se učinilo kao nešto čudesno. Praaavi tinejdžeri, ali lepi i zanimljivi, ali i sa "praaavim problemima". Onakvi, kakvi bismo mi, tada tek desetogodišnjaci, voleli da budemo jednog dana. Angela Chase, prvo je nesrećno, pa srećno zaljubljena u nestvarnog Apolona u kariranoj flanel košulji, momka po imenu Jordan Catalano. Zamišljen, odsutan, ima kul bend, (kao) nesvestan svog izgleda, u sukobu sa svetom oko sebe, ma... Svi klišei su bili tu. Međutim, kad si mali, to nisu klišei nego kanon. Nije bilo važno što je Angela u nekom trenutku svog odrastanja prevazišla, ispostavlja se, smotanog, pa čak i priglupog Jordana. Mi nismo... Dobro, de - ja nisam. Serija je otkazana posle samo jedne sezone i stala je, naravno, onda kad je bilo najzanimljivije.
Deceniju kasnije, drugari i ja se borimo sa izazovima početaka odraslog života, a Leto nonšalantno, sve onako usput glumeći po filmovima, ima i svoj rok bend. "30 Seconds To Mars" izgleda kao pobunjenički, beskompromisni sastav, a zapravo je grupica zgodnih ljudi sa mračnom šminkom koji deluju zamišljeno i depresivno u nacifranim i skupim emo spotovima. Pesme su okej, ništa naročito, ali ulaze u uši. Mene je sve to u nekom momentu pomalo i razbesnelo. Ja se tu nešto školujem, tražim poslove, smišljam način da platim Infostan u svom malom samostalnom životu, primećujem prvu boru između obrva i suvu kožu oko očiju, a Jared Leto, mlađi nego ikad u svojoj (biološkoj) trideset petoj godini života ima bend kakav sam ja oduvek želela da imam. Uh, kako sam ga mrzela tad.
Iz te silne zavisti što njemu život napreduje, a meni samo odmiče, oformila sam i ja bend. Mali, ženski bend koji priređuje male i skromne svirke. Nakon jedne od njih, sada već daleke 2010. godine, prišla mi je jedna tinejdžerka da proćaskamo i ubrzo sam saznala kako joj je omiljeni bend "30 Seconds To Mars" i kako najviše na svetu voli pevača, tog predivnog, prelepog čoveka i... Da li sam ja znala da je on i glumac? Ma, kako ne, pa šta ti je, on je bio popularan još pre petnaest godina kada sam ja... Tu vidim kako se devojčici pogled gasi. Pre petnaest godina? Jesam li ja normalna? Ona je tada bila beba. Nemoguće je da je njena najveća ljubav bila odrasla i popularna dok je ona još bila beba. Ništa nije postojalo kad je ona bila beba. Ja sam ili pogrešila ili lažem, odakle meni matoroj pravo da prisvajam njenog selebriti kraša?
Godine prolaze, Leto pažljivo bira i uloge i šta će svirati, ja ne pazim uopšte koje poslove radim jer sam uglavnom srećna kad ih ima. Dolazi 2014. i on osvaja Oskara za maestralno odigranu ulogu transvestita obolelog od AIDS-a u filmu "Dallas Buyers Club". Ja, u nekoj somnabulnoj pauzi između pisanja dve tezge, u tri ili četiri ujutru, gledam kako ovo mitsko biće izlazi na scenu da primi zlatnu statuetu. U filmu je, naravno, neprepoznatljiv, ali i na dodeli deluje nekako preporođeno. Nije više buntovni roker, sada je prosvetljeni, prelepi mladi Isus, onakav kakvim su ga prikazivali italijanski renesansni majstori, ili pak neki antički bog, tako androgine pojave najpre - Dionis. On svetluca, dečje svetle oči svetlucaju, glatka preplanula koža svetluca, duga, valovita, ombre kosa koju bi svaka žena skupo platila u salonu svetluca. Ne samo da je prestao da stari, on se vozdigao među božanstva. I poput božanstva, on smireno i graciozno posvećuje nagradu svojoj majci, ekipi filma i svima koji su stradali zbog bolesti o kojoj je film. Ja gledam program zadivljeno još neko vreme, a onda stavljam kesu kokica u mikrotalasnu, i nastavljam da zurim u monitor kompjutera, žmirkajući dok zurim u Word.
Dolazi i leto ove zagrobne 2021., prve godine nakon što više nismo sigurni jesmo li uopšte živi ili smo u nekom čistilištu poput junaka "Lost"-a. Izlazi trejler za film "House of Gucci" u kome Leto tumači pokojnog Paola Guccija. Ja zurim u isečak iz scene u kojoj se vidi čuveni mali, dežmekasti matorac i prepoznajem samo oči. Je li moguće? Je li ovo samo senzacionalna maska, ili je božanstvo konačno počelo da stari i propada poput nas, običnih smrtnika? Da li je i njega kao i nas pandemija satrla, naterala ga da jede na nervnoj bazi i davi svoje brige u alkoholu i anksioliticima? Da li Leto sada KONAČNO izgleda u skladu sa svojim uzrastom? Brže bolje, malo zabrinuto, a malo i zlurado, prvi put odlazim na Jaredov instagram profil, i shvatam da su moje brige neosnovane. Dočekuje me sveže, rumeno lice dostojno srednjevekovne mlade pastirice i bujna kosa nehajno nagužvana pod kapom. Nije do filtera, zaista nije - to je prosto on. Nepromenjen.
Pitam se koja će deca sada gledajući njegove postove po društvenim mrežama pomisliti da je samo njihov i da su prvi koji mu se dive? Pitam se koliko mu je reinkarnacija još ostalo? Pitam se da li će se i moja ćerka jednog dana zaljubljivati u momke u kariranim flanelskim košuljama? Pitam se hoću li i kada budem baba jednog dana gledati tako nekakav hologram starog, a jednako mladog Jared Leta i biti u dilemi da li se život koji sam proživela zaista desio ili je sve samo san?
