Kažu da se trendovi u pop kulturi ponavljaju na svakih dvadeset godina. Kažu da je to prirodan ciklus koji prati smene generacija. Kažu da je to razlog zašto se naši roditelji ponekad sa setom osmehuju našim odevnim kombinacijama. Industrija zabave taj fenomen obilato koristi, pa se prastari omiljeni sadržaj vrlo lepo i lako reciklira u vidu sasvim novih majica sa izlizanim fotkama odavno pokojnih, ali nikada prežaljenih bendova i kemp rimejkova voljenih serija iz detinjstva.
Ipak, ipak su to reinkarnacije. Ti motivi jesu stari, ali im je ruho novo. Gotovo sve se promenilo u poslednjih dvadeset godina. Sve, osim prokletog Jared Letoa.
Jared Leto, misteriozno lep, nesporno talentovan, često vrlo, vrlo iritantan – stoji nepromenjen. Gordo se uzdiže se poput neokrnjenog spomenika nad grobljem naših dečjih nada, želja i snova, večna referenca uz pomoć koje vidimo koliko mi starimo, a on ne.
Godina je 1994. ili možda čak i ’95., nekolicina drugara i ja pobožno pratimo čudnu malu seriju „Moj takozvani život“. Odgajani na „Dinastiji“, „Beverli Hilsu“, ali i „Boljem životu“ i „Srećnim ljudima“, ovo nam se učinilo kao nešto čudesno. Praaavi tinejdžeri, ali lepi i zanimljivi, ali i sa „praaavim problemima“. Onakvi, kakvi bismo mi, tada tek desetogodišnjaci, voleli da budemo jednog dana. Angela Chase, prvo je nesrećno, pa srećno zaljubljena u nestvarnog Apolona u kariranoj flanel košulji, momka po imenu Jordan Catalano. Zamišljen, odsutan, ima kul bend, (kao) nesvestan svog izgleda, u sukobu sa svetom oko sebe, ma… Svi klišei su bili tu. Međutim, kad si mali, to nisu klišei nego kanon. Nije bilo važno što je Angela u nekom trenutku svog odrastanja prevazišla, ispostavlja se, smotanog, pa čak i priglupog Jordana. Mi nismo… Dobro, de – ja nisam. Serija je otkazana posle samo jedne sezone i stala je, naravno, onda kad je bilo najzanimljivije.
Pitam se koja će deca sada gledajući njegove postove po društvenim mrežama pomisliti da je samo njihov i da su prvi koji mu se dive? Pitam se koliko mu je reinkarnacija još ostalo? Pitam se da li će se i moja ćerka jednog dana zaljubljivati u momke u kariranim flanelskim košuljama? Pitam se hoću li i kada budem baba jednog dana gledati tako nekakav hologram starog, a jednako mladog Jared Leta i biti u dilemi da li se život koji sam proživela zaista desio ili je sve samo san?
