Ne znam da li nekome pretraživanje Keanu Reevsa po internetu spada u uživanje i nedeljne hobije i rituale, ali ukoliko se ikada upustite u taj proces, treba znati osnovno polazište. Internet apsolutno obožava Keanua i naslovi su mahom: „Ako mislite da ne možete više da ga volite spremite se“, „Keanu je najbrižniji i najbolji čovek na planeti a evo i priča koje to potvrđuju“, „Zašto volim Keanu Reevesa?“ i tako redom. Na ovo poslednje sam se lično upecala, jer već neko vreme nikako da shvatim odakle je došla ova keanomanija koja je prilično uzela maha poslednjih godina, pa me je dosta zanimalo šta kolumnistkinja iz Londona ima da kaže na tu temu. Nije mi puno pomogla, ali njen članak jeste bio još jedan u moru dokaza, da je za osobu koja nema društvene mreže, niti bilo koji vid zvanične internet vidljivosti, on izuzetno viralan i prisutan, i sve zahvaljujući drugima, a posebno prednjače memes u sedam miliona varijanti koji su zaposeli internet, od kojih onaj na kom izgleda tužno dok jede sendvič na klupi, definitivno vodi po kreativnosti. Svakako, na meme maniju treba dodati i to da je, krajem aprila ove godine, dobio svoj lični filmski festival u Glazgovu koji se zove Keanucon, koji u nekoliko dana prikazuje njegove najbolje filmove od početka karijere do danas, kao i to da postoji ceo Twitter nalog „Keanu doing things“ koji bez ikakvih skrivenih i prenesenih značenja, predstavlja ono što mu samo ime govori- Keanua koji radi stvari. Keanu se igra sa kučetom, Keanu pije Coronu, Keanu ima egzistencijalnu krizu…
Biti poznata ličnost definitivno znači imati more, manje ili više normalnih, fanova koji će otvarati raznorazne profile i stranice podrške tvom stvarnom ili imaginaranom liku ali Keanu opsesija daleko prelazi dosege pomahnitalih fanova. Reeves je kao otelovljenje neke pomalo neizrecive melanholije, i sinonim velikodušnosti, postao gotovo vanzemaljsko božanstvo i dobio svoje mesto u aleji velikana i pre nego što se pre par dana u Kanu to zapravo i desilo, a u domenu internet momaka i celebrity crusheva njegovo mesto je visoko uspostavljeno i gotovo nedodirljivo.
Karijerno posmatrano, da je na prvom mestu poznat po akcijama, svakako da jeste. Od najznačajnijeg, sada već legendarnog ostvarenja „Matrix“ trilogije, čiju je filozofiju savršeno uspeo da dočara svojim minimalnim ekspresijama, preko filmova „Speed“ i „Point Break“ do „John Wick“ pomame, koji su ma koliko ga voleli, ne baš preterano jaka ostvaranja. Međutim, ne može se reći da zaostaje ni sa romantičnim filmovima, u šta donekle spada i „John Wick“ trilogija budući ni ovi filmovi nisu sasvim izuzeti od romantike. Iako daleko pre svrstavani u akcione filmove, kada se otkloni ta ljuštura, suština je John kao čovek koji duboko pati zbog izgubljene ljubavi, i kome se malo po malo osipa život koji su njih dvoje nekada zajedno gradili. Možda nas ovaj film i radi baš na tom nivou jer činjenica da nije daleko od lične Keanuove priče, o gubitku mnogih bližnjih, je verovatno i učinila da baš njega u ulozi Johna Wicka posebno osetimo, a sada već verovatno jedino i možemo da zamislimo. S te strane, dakle, svakako imamo činjenicu da nije da nismo navikli da ga vidimo u romantičnim setinzima, a navići se na nekoga u izvesnim ulogama na malim i velikim ekranima, prilično izvesno znači izgraditi takvu celokupnu sliku o njemu i projektovati je u stvarni život. Tako, kao neko ko uvek u svojim ulogama ima osetnu emotivnu stranu, Keanu je nekako bio gotovo predodređen da postane jedan od likova sa filmske scene kom smo kolektivno emotivno naklonjeni. S druge strane, ima i toga da kombinacija pozitivnog protagoniste sa prilično teškim životom relativno često napravi od nekoga miljenika javnosti, koji instant zadobije auru misterije, iz čega se dalje mit lako i gotovo samostalno plete i nastavlja neometano da živi. Ono što je teže od toga jeste, kao pojedinac koga mit obavija, ostati neutralan. Imun, na bilo kakvu titulu, eitketu, javnu ulogu.
A on u tome uspeva bez greške. Keanu ima stav „dobrog dečka“, ali on nije taj koji je ikada pričao tome. Velikodušnost koju iskazuje prema saradnicima, porodici, publici, nepoznatima je njegov zaštitni znak i sada kada se o svakom gestu naširoko priča jednako kao i pre kada nije. Nije se od njega čulo da je 3/4 svog višemilionskog „Matrix“ honorara dao timu koji je radio šminku i specijalne efekte, jer je smatrao da su oni daleko više zaslužni za celokupni uspeh filmova. Kao ni da je odustao od dela honorara za „The Devil’s Advocate“ da bi podela između njega i ostalih glumaca bila jednaka a da se ne prekorači celokupni budžet. Kao ni da je osnovao dobrotvorni centar za borbu protiv leukemije u koji daje većinu svoje zarade, i tako redom… a lista je poprlično duga. Upravo u toj tišini i delanju leži snaga. Previše je onih koji pričaju, talasaju i hvalisaju. Premalo stvarnih ljudi, opipljivih stalosti, praktičnog delovanja. 
Nego, da se vratimo na meme s početka…Keanu, sendvič, klupa. Tužan ili ne je manje važno od toga da je on de facto glumac koji potpisuje milionske ugovore i od koga se „ne očekuje“ da bude običan čovek (da ne ulazimo sad u njegove stvarne glumačke talente u koje se jedni kunu, a drugi neprestano kritikuju i dovode u pitanje). Ima puno poznatih koji i jesu prilično prizemni, razumni i bez raskalašnih egoa, ali su izmenjena životna rutina i pravila, neminovni. Za Keanua, koji se još uvek vozi metroom i ćaska sa svima, to baš i ne važi, i ta „običnost“, i jednostavnost ga čine neopsivo privlačnim i voljenim. Sasvim jasno i na mestu, ali sve u svemu, čitav Keanu fenomen govori i o nečemu još značajnijem, i većem. O promeni paradigme. On je simbol, ultimativni dokaz da smo možda napredovali i da se na globalnom nivou slažemo da je baš prokleto kul biti fin, i da možda konačno „šmeker svetskog glasa za kim šizi cela masa“ više nije prototip „lošeg momka“ neiskrenog i prema sebi i drugima, sjebanog, mračnog i nazovimo stvari pravim imenom: sebičnog, već neko koga zaista briga, kome jeste stalo. Keanu kao podsetnik da nije ni malo kul ne brinuti o drugima, a baš baš mnogo jeste biti osvešćen. Svestan celokupne situacije, i snage koju svaki pojedinac nosi u sebi da promeni svet. Neće ga samostalno promeniti naravno, ali vredno je pokušaja biti pozitivna promena, pokretač i primer. Lično nisam baš neki fan citata koji treba da me učine boljom i ohrabre, a znam da će ovo tako da zvuči, ali stoji- revolucija kreće od pojedinca. I može stvarno, samo malo koga briga i da proba. A to uopšte više ne bi trebalo da se dovodi u pitanje kao izbor, nego obaveza. Kao što ni ne sme da bude pitanje da li nas nešto direktno dotiče ili ne, i da li se odigrava u našem dvorištu pa ćemo da reagujemo ili nečijem tuđem pa je sve okej. Kada požar stigne do nas znači da je nešto pre već izgorelo. A to već nikako nije dobro. I mnogo kasnimo.
