Dan kada je dobar deo Notre Dama nestao u plamenu svet će pamtiti kao jedan od značajnijih u savremenoj istoriji, i onaj u kom je osećanje bespomoćnosti prilično ozbiljno pulsiralo u svima, a ceo svet je uživo ili na ekranima, samo šokirano gledao kako vatra guta godine i godine istorije i istorije umetnosti i u pola sata briše sve što smo do tada poznavali. Iskrena da budem, iako mi je teško da gledam devastiranje, izazvano bilo čime, i bilo gde na planeti zemlji, u tom trenutku su mi više od proždrljive vatre, još teže i fascinantnije bile dve stvari: da je priroda kad hoće to da nam pokaže jača od ma kog “nerušljivog” i izvanrednog ljudskog koncepta i konstrukcije, i broj dva, da je licemerje zapadnog sveta nemerljivo. Zarozani Zapad je kao i obično rondao i zgražavao se nad sopstvenim kulturnim gubicima znatno više nego što bi to radio na pomen bilo kog kulturnog gubitka na nekom drugom meridijanu. Prvu stranu svih novina i breaking news, nikada neće dobiti recimo porušena sirijska crkva iz III veka ove ere, niti minaret džamije u Alepu, nit kulturni genocid Azerbejdžana nad jermenskim kulturnim nasleđem, ali će nad Notre Damom svi složno plakati. Postoje kategorije i znamenitosti prvog reda, drugog, trećeg i tako redom i u tom pogledu Zapad je zabrinut isključivo za svoje, koje su prvorazredne, razume se.
Tu opštu zabrinutost a kako se sada ispostavlja i licemerje, upotpunili su moćni plutokrati, modni giganti i milijarderi koji su se u prvim satima od događaja gotovo utrkivali sa basnoslovnim ciframa koje će ponuditi za renoviranje crkve. François-Henri Pinault, ultimativni vlasnik Guccija “dao” je 100 miliona evra za obnavljanje crkve, Arnault porodica ispred Louis Vuittona 200 miliona evra, i za samo tri dana francuski modni crème de la crème je ispljunuo skoro 600 miliona za renoviranje. Ili su barem rekli da će…
Dobro, pored toga što su te ogromne cifre bile okidač raznim protestima i nekim sasvim logičnim pitanjima, između ostalih i protestima beskućnika, koji su pitali kako je moguće da toliki milioni mogu da se izdvoje za krov katedrale a baš ni jedan evro za krov nad njihovim glavama, došlo se i do novih vesti i zaključaka. Notre Dame, mesecima posle, nije video ništa od velikih obećanja. Na račun je stigla znatno manja suma novca, i to od znatno skromnijih pojedinaca i izvora. Divni gestovi, ali daleko od dovoljnih i još dalje od ukupnih obećanih. Arnault i Pinault porodice su za sada dale po 10 miliona i tu je priča stala. S obzirom na to da su u pitanju dobrotvorne donacije, kompanije navodno čekaju finalnu odluku vlade da bi znali šta tačno finansiraju. Takav odgovor postavlja nekoliko pitanja. Kao prvo da li će zapravo oni imati glavnog udela u finalnoj odluci, i kako će se uopšte dogovoriti oko finalnog rešenja ako će se voditi ličnim ukusima, u skladu s kojima će odlučivati da li će dati novac ili ne? Da li će recimo Arnault porodica povući obećani novac ukoliko bude odabran projekat koji se više dopada Pinaultovima? Da li je uopšte okej da se čine ovakva zatezanja, ako pričamo o gestu koji treba prvenstveno da bude dobrotvoran, i za opšte dobro, a ne lični projekat? Ili su zapravo sva ova obećanja bila daleko više dokazivanja lične moći, u kojoj su se velika imena malo zaigrala, i poverovala da su na Sotheby’s aukciji, pa kao neće Gucci da plati Koonsa više nego mi, dižemo na 200 miliona? A možda će se stvarno i desiti ono što je obećano?
U međuvremenu, dok čekamo finalno rešenje, Notre Dame 2.0, Notre Dame X Louis Vuitton, ili nešto slično, treba isplatiti 150 radnika koji svakako rade na lokalitetu, da bi raščistili otpad koji između ostalog predstavlja i toksičnu pretnju, i sve ostale tekuće troškove. A to se, za sada radi iz drugih džepova, jer milijarderski, kako se čini, i nisu baš tako darežljivi.
