Bila sam u gimnaziji kada sam se prvi put susrela sa diskutabilnim to-je-baš-hrabro „komplimentom“. Radilo se o mnogo banalnoj stvari i outfitu u kom sam došla u školu, koji da se razumemo, nije imao nikakve veze sa hrabrošću, koliko sa hipi fazom kroz koju sam prolazila i koja se mahom ogledala u prekomernom prikupljanju hinduističke i budističke literature, drvenog nakita i odeće čiji bi kolorit sigurno oduševio Victora Moscosoa, a u koju sam ušla posle intenzivne emo punk faze u kojoj ništa nije imalo smisla. Stajling kao takav teško da bih ponovila danas, ali se tada jesam identifikovala sa njim. I koliko god ovaj primer delovao totalno nebitan, a u poređenju sa drugim, i veoma minoran, ono što je bitno jeste koliko se sveže sećam svoje zbunjenosti, i nesigurnosti kako treba da reagujem na ono što mi je upravo rečeno. Da li je „wow baš je hrabro to što si obukla, ja nikada ne bih mogla to da iznesem“ bio kompliment, ili granično skretanje pažnje na to da ne ispunjavam neku a priori očekivanu društvenu normu? Da nečim odstupam?
Gotovo jednaku zbunjenost osećam i danas kada se s vremena na vreme napravi medijski hajp oko „hrabrosti“ neke manje ili više poznate osobe, što je gotovo po pravilu žena, koja se fotografisala ili potpuno bez šminke, ili sa post-trudničkim stomakom, vidljivim ožiljkom od operacije, invaliditetom, strijama, celulitom, ili je u pitanju plus size akt fotografija. Ovo je ogroman paket u koji staje mnogo toga od no make-up odluke preko stečenih do urođenih karakteristika, i svakako da ne nose svi isti nivo težine, problematike, i zapetljanosti iza sebe i sa sobom, ali ih objedinjuje zajednička perspektiva iz koje se na njih gleda. Imamo jednu propisanu, centralnu poziciju iz koje se posmatra, jedan preporučeni filter kroz koji se sve provlači i na osnovu kog se ustanovljava vrednost, što je u ovom slučaju: bela, retuširana, idealna figura, tradicionalno rodno podeljena, i naravno – u S veličini. I ne mogu protiv činjenice da mi „hrabrost“ kao reč bez izuzetka para uši, i umesto afirmativnog (kako pretpostavljam da treba da zvuči) nosi prizvuk nečega što daleko pre funkcioniše po principu etiketiranja i isključivanja, i kao deo retrogradnog procesa u čijoj se suštini zapravo nalazi moralizatorsko osuđivanje, zapostavljanje i marginalizovanje različitosti ljudskog tela. Kao da onaj „ceo“, „normalan“, „ispravan“ daje dozvolu hetero-patrijarhalnog sistema da je okej biti drugačiji, što bi svakako trebalo se podrazumeva i čemu ne treba posebno klimanje glavom.
A nekako zvuči i duplo uvredljivo. S jedne strane umanjuje stvarnu hrabrost onih koji recimo dnevno rizikuju svoje živote da spasu tuđe, ili se pak bore sa ozbiljnom i teškom bolešću, dok je i krajnje diskriminatorno prema samoj osobi sa fotografije. Što bi rekla Amy Schumer, nakon fotografisanja za Pirelli kalendar „kada objaviš svoju golu fotku, a svi prvo iskomentarišu kako si „hrabra“ to baš i nije neki kompliment“. I nije, jer deluje kao da je nešto trebalo da ostane skriveno ali se zahvaljujući vanrednoj hrabrosti aktera prikazalo. Ne sećam se da sam ikada išta slično pročitala za Viktorijine anđele. Žena koja ima fotografije posle mastektomije nikako ne može biti hrabra zbog predstavljanja svog tela i onog što jeste. Na tom planu može biti samopouzdana, samosvesna, snažna i ponosna na sebe, zbog svega što je prošla, uspela, i što je u krajnjoj liniji ostavilo i tragove, a hrabra je zbog druge stvari, jer se izborila. Svakako da nisu direktni krivci oni koji komentarišu na ovaj način, jer oni su tako naučeni, oni su samo nosioci poruke društva koje ih je naučilo tome da je svako pomeranje od zadatih imperativa savršenosti izjednačeno sa hrabrošću.
I zaista, ako se kao vodeći pozitivni feedback koji neko dobije kada postavi fotografiju stvarnog tela sa stvarnim nesavršenostima, kao najglasniji kompliment čuje reč „hrabrost“, onda je to signal da nešto ozbiljno nije u redu. I otežava nam svima poziciju da iskreno poštujemo i volimo i sopstveno, i tuđa tela. Stoji da možda „komplimentom“ neko samo želi da bude fin, ali biti fin danas, kada je po određenim pitanjima segregacija i više nego osetna, jednostavno nije dovoljno. A neretko ume da bude i štetno, i to je možda i najvidljivije u naizgled sitnim karakterizacijama kao što je ova. Umesto što ćemo trans osobu, ili osobu sa invaliditetom „podržati“ nazivajući je hrabrom, kako bi bilo na primer da se poradi na većoj prisutnosti i boljoj reprezentaciji u medijima, između ostalog upravo i izostavljanjem ovakvih ambivalentnih, i hermetičnih etiketa? Ili uključiti se u zajedničku borbu za bolji i ravnopravniji zdravstveni sistem, ili za zaštitu od poslovne ili bilo koje druge vrste diskriminacije. Nije teško biti fin, slažem se ali nije ni dovoljno, niti se rešava jednim olako datim atributom.
Govoriti o sopstvenom telu, predstavljati ga, slaviti i biti ponosan na njega, znači živeti s njim i u njemu i voleti ga u datom obličju, i u svim fazama i promenama, a ništa od toga ne bi trebalo da bude ni hrabro ni radikalno, već norma i normalnost. A ako je biti ono što jesi, prihvatanje sebe i stajanje iza toga stvarno čin hrabrosti, onda smo stvorili prilično naopak svet.
