Pretraga

Zabeleške samoj sebi iliti zašto mi je notes najbolji prijatelj?

Zabeleške samoj sebi iliti zašto mi je notes najbolji prijatelj?

Tekst: Teodora Jeremić


Nisam sigurna koliko tačno ima sati, ali apsolutno jesam sigurna da kasnim što nije da me posebno zabrinjava niti ubrzava sa klupe koju sam neočekivano ulovila. Prvo sunce nakon nedelja celovečernjih kiša obično znači prebukirane kapacitete parkova, i kad naiđeš na slobodnu klupu to je gotovo kosmički poziv da malo zastaneš na preporučenu dozu uživanja u njemu. Ionako će nam, kako stvari stoje, sunce u parku biti jedino koje ćemo upecati ovog leta. Žmurim i igram se zamišljajući kako izgledaju svi oko mene kojima čujem samo glas. Dajem im nadimke, kovrdžave kose, ravne kose, kratke noge, pegice, sastavljam i rastavljam. Sunce mi pecka obraze, svetlo se prelama, čujem bicikle negde u daljini, i sve mi se čini da su koraci svih oko mene nekako sporiji i lakši. Uz malo jači vetar kroz miris lipe zamirišu i prženice, i svega mi, i da ne znam da jeste vikend mogla bih da se kladim u to.

Žmurim i mnogo bolje čujem šta se sve događa naokolo. Okvirno, trogodišnjakinja neubedljivo već peti put kaže da će uraditi sve što su joj rekli, samo za pet minuta - koji joj verovatno deluju kao nešto što ne mora nikada da dođe. Par, otprilike dve klupe dalje, je opasno blizu da se za nekoliko minuta nađe u ozbiljnoj svađi, a uskoro verovatno i u braku, koji će se još skorije raspasti. Previše golubova se uznemiravajuće komeša pa na njih motrim jednim okom. Drugim s vremena na vreme žmirnem na klupu pored na kojoj se odvija nešto što zvuči kao intervju. “Da li krećete nekada na ture biciklom i u grupi ili uvek sami?” “Ako idem u novo mesto, onda uvek sam. Važno je znati biti sam, tako jedino upoznaješ sebe, a to je prioritet, zar ne?” Nešto me trznulo na pomen tih prioriteta kao da je lično mene pitao i da očekuje da potvrdim ili demantujem njegovu tezu o samoći, a ja iskreno ne znam šta mislim o tome, pa sam brže bolje u notes koji vucaram svuda sa sobom naškrabala “definiši priroritete” i “bitno je biti sam?”.

Vagam šta mi liči da donosi najviše sreće i osmišljava postojanje, sve da bih najčešće samo zaključila da će obrni okreni nešto uvek manjkati, i da su verovatno najvažniji oni najnebitniji trenuci koji nemaju nikakvu drugu poentu do da te podsete na prolaznost života. Da si tu sada i da je to sve.

Ne ide mi baš najbolje sa priroritetima jer se nekako ispostavlja da uvek želim sve, a imam tendenciju da zapadam u beskonačna preispitivanja o smislu i poenti. Vagam šta mi liči da donosi najviše sreće i osmišljava postojanje, sve da bih najčešće samo zaključila da će obrni okreni nešto uvek faliti, i da su verovatno najvažniji oni najnebitniji trenuci koji nemaju nikakvu drugu poentu nego da te podsete na prolaznost života. Da si tu sada i da je to sve. Ni po čemu bitni trenuci, kao recimo taj dan kog se u moru prioriteta ka kojima se žuri, ne bih ni setila. Ne bih se detaljno sećala koliko je bio neplanirano lep i lagan, da nisam naletela na tih nekoliko nažvrcanih reči preko stranica.

Kao pasionirani sakupljač priča, misli i utisaka, i opsesivni ljubitelj lepih notesa, pored dnevnika imam i nekoliko notesa, sveščica i agendica koje naizmenično koristim, u koje zapisujem sve ono što je lepo, važno i snažno u tom trenutku. Kako vreme prolazi čini mi se da je to možda i najvrednije materijalno što imam. Moj um, kompresovan, prenet na papir. Malo to-do liste, malo polupečene misli, malo citati i zapisi sa zida u wc-u, stvari koje ne smem da zaboravim, one koje bih volela da zaboravim ali ne mogu, ideje, planovi, projekti, lepe reči, besmisleni crteži koje posle dugo gledam pokušavajući da dešifrujem šta je ovo kog đavola. Imam jedan za putovanja, dva za poslove, jedan za život, jedan za male torbe. Praktično po jedan za sve situacije.

Hvatanje beleški iz sopstvenog života je fristajlerski posao praćen neverovatnim osećajem neophodnosti da se nešto u trenutku zapiše i izbaci. Bez reda, možda i bez preterano smisla za bilo koga drugog, ali to i jeste najbolji deo. Što samo mi možemo da dešifrujemo logiku koja pokreće sistem.

Ovih dana kada su nam svima misli posebno polupane, nagurane u glave koje prete da eksplodiraju i razbacane na sve strane ako nemate svoj notes za žvrljotine odmah da se obskrbite jednim kako ne biste poludeli. Kada svaki red i smisao, bilo lični bilo svetski, deluju nestvarno daleko i nedostižno, posložiti ih makar na papiru prilična je uteha. Još veća je ako to postane ritual i izduvni ventil za sve one misli sa kojima ne znamo šta bismo i gde. Brzo hvatanje reči u letu i zapisivanje na papir je mnogo više zadovoljavajuće nego nažvrckavanje u notes na telefonu, a mnogo je manje konačno i konkretno nego pisanje dnevnika. Ne mora da ima formu, ne mora da bude pregledno i jasno, ne mora ništa. Hvatanje beleški iz sopstvenog života je čisto fristajlerski posao praćen neverovatnim osećajem neophodnosti da se nešto u trenutku zapiše i izbaci. Bez reda, možda i bez preterano smisla za bilo koga drugog, ali to i jeste najbolji deo. Što samo mi možemo da dešifrujemo logiku koja pokreće sistem, analiziramo skraćenice, i setimo se zašto je nešto bilo toliko važno.

Zapisivanje pomaže da razbistrimo um, otpustimo stresne misli, i odlijemo ali ne i izgubimo višak sadržaja, ili procesuiramo sopstvena osećanja u vezi sa nekom situacijom. Međutim, još više pomaže da postanemo svesniji okruženja i sebe u tom okruženju. Da lepše i više zapažamo, da pamtimo i razmišljamo, da mapiramo ono što nas radi, vozi i uzbuđuje, što nam se dopada, o čemu neprestano razmišljamo jer nas brine. Na tim smešnim nažvrljanim stranicama između dva crteža, jedne pesme, i jedne to-do liste ima više života nego bilo gde drugde. Tu vreme staje, a sve “nebitne” misli, osećanja, opservacije, ideje i nagađanja ostaju uhvaćeni umesto da zauvek skliznu i nestanu.


Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar