Stevan Subić na HSF-u: Evropska scena ima drugačije manire

Trebalo nam je nekoliko dana da se uhodamo. HSF ima neki svoj tempo. Život tokom njegovog trajanja je lagan, sunčan, slan, nesputan – prepušten trenutku. Nekom „sa strane“ prvih dana to deluje neprihvatljivo, ali, veoma brzo, more i grad Herceg Novi učine da prihvatite vrednosti „strip komune“ i prepustite se isključivo talasu kreativnosti, a toga nije manjkalo.

Devetnaesti HSF je do sada edukovao generacije zaljubljenika u strip. Mnogo mladih pohodilo je radionice, donosilo stripove na potpis autorima ili zatražilo poseban crtež/uspomenu od njih što je sasvim uobičajena slika u Herceg Novom početkom septembra. Taj neposredan pristup velikim zvezdama je, recimo, rokenrol u svom segmentu odavno učinio nemogućim. Slogan ovogodišnjeg festivala je „Comics is Love“ što je apsolutna istina jer njegovi posetioci, tokom pet dana trajanja, žive svoju ljubav. Na svakom koraku se nešto crta, nose strip-knjige, razmenjuju priče. Programi se održavaju na sedamnaest lokacija – od hercegnovskih trgova Belavista i Trga Nikole Đurkovića, tvrđave Forte mare, Škvera, umetničkih galerija, biblioteke, škola i kafića, pa sve do Luštice, Tivta i Lovćena. Deveta umetnost svake godine pozove svoje poklonike u Herceg Novi a njih je, kako kažu organizatori, svake godine sve više.

Jedan od velikih domaćih, regionalnih i svetskih imena, na ovogodišnjem HSF-u, je Stevan Subić. Stripom ozbiljnije počinje da se bavi 2009. godine. U septembru iste godine učestvuje na salonu stripa u Studentskom kulturnom centru u Beogradu gde se predstavio sa stripom od četiri table pod nazivom „Bruk Halabrin“ sa kojim je osvojio nagradu. U periodu od 2009. do 2012. godine radi kratke autorske stripove. Većina biva nagrađivana na domaćim i inostranim festivalima a objavljivani su u domaćim i stranim časopisima. Njegovi stripovi u ovom periodu osvajaju deset nagrada od kojih su pet bile glavne na strip festivalima u Srbiji, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji. Na međunarodnom takmičenju „Conflicts War Balloons“ u Đenovi (2011), osvaja „Grand Prix“, dodeljen od strane žirija kojim je predsedavao Sergio Toppi. Početkom 2018. kontaktirao ga je čuveni strip autor Jean-David Morvan i ponudio mu da radi za francusku izdavačku kuću Glénat na novom albumu „Conan le Cimmérien, Tome 13: Xuthal la Crépusculaire“ („Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka“) po scenariju Christopha Beca. Stevan Subić trenutno radi za DC Comics.

STEVAN SUBIĆ – HSF INTERVJU:

Kako si pronašao svoj stil i izraz u svetu stripa?

Sam stil nije nešto što se razvija s vremenom. On je deo osobe. Kao rukopis. Uvek to opisujem baš tim primerom. Kada krećemo u osnovnu školu svi učimo slova na isti način. U prvom razredu osnovne škole mi crtamo. Već u drugom ili trećem, ta slova koja smo crtali, počinjemo da pišemo. Svi ih pišemo drugačije. Tome nas niko ne uči. Godinama kasnije, rukopis postaje prepoznatljiv za svakog od nas. To dolazi iz mesta koje je dublje od onoga koje se da trenirati. Tako je i sa linijom, u vizuelnom smislu. To je nešto što dolazi s vremenom, živi u osobi kada dođe na svet. Čitanjem, iskustvom, izlascima, interesovanjima, čovek brusi svoj stil i oblikuje ga u nešto što ima veći domet, u smislu onoga šta ljudi hoće da vide. To važi za pisanu reč, pa i za strip, naravno. Dakle, stil je nešto što se gradi, ali na već postojećim osnovama. Tu je ili nije.

Šta je bila prelomna tačka u odluci da se stripom profesionalno baviš?

Napravio sam jednu veliku pauzu u crtanju, recimo od moje devetnaeste do dvadeset sedme godine, a do te devetnaeste nisam ispuštao olovku iz ruku. Crtao sam vrlo impulsivno, iz sebe – za sebe, ne razmišljajući da je to zapravo potencijal za karijeru. Pauzu prekidam promišljajući o tome da to možda može biti i posao. Tada sam počeo da učim iznova, jer sam pogubio sve što je bilo potrebno za crtanje, tu relaciju oko – ruka. Veliki broj sinapsi koje imamo svi u sebi, kao neku vrstu umetničkog izraza, one sazrevaju od detinjstva do odraslog doba. Ako ih zanemarite one više nisu aktivne, odnosno odumiru. Kada sam se u svojim tridesetim vratio, bilo mi je potrebno vremena da utvrdim iznova te sinapse, da naučim mnogo toga što se ranije podrazumevalo. To je zahtevalo malo više vremena, u mom slučaju tri – četiri godine. S vremenom sam došao do nekog nivoa, koji se može reći da je na korak do profesionalnog. Anatomski je tu, prepoznaje se kompoziciono svojstvo koje ima neki kvalitet a tu je, konačno, i profesionalizam. Potrebno je da se sve sakupi na jednu gomilu karakternih osobina, mimo dara i marljivosti, kako bi se potrajalo.

Opiši nam proces nastanka jednog stripa u kompaniji kao što je DC Comics.

To je opcionalno. U Americi postoji sistematizacija i sve je na bazi etape. Takav sistem rada podrazumeva da sve počinje od čoveka koji se zove pensiler. On doslovce vizuelno porađa priču, isključivo koristeći olovku. U narednoj etapi na red dolaze inkeri, oni tuširaju te table po tragu olovke iz prethodne faze. To nužno ne moraju biti isti ljudi. Zatim dolazi bojenje. Četvrta osoba upisuje tekst i taj proces se zove letering. Tako dolazimo do naslovne strane, a na kraju su urednici izdanja. To je tim koji prozvodi jednu knjigu od šest epizoda, sa urednikom koji je konstanta. To može biti čitav tim, a mogu biti dve osobe. Za svoje knjige u glavnom radim sve sam po tim fazama. Na taj način preuzimam odgovornost u potpunosti. To je malo zahtevniji put, ali i jedan i drugi su legitimni.

Šta strip scena gubi a šta dobija komercijalizacijom?

Zapravo strip je najpre korporativan preko okeana. Manje od toga ali ipak do neke tačke je korporativan i u Evropi, što uslovljava i sadržaj jednog stripa. Međutim, komercijalizacija u Americi se ne menja, ona se možda menja na nivou žanrova. Recimo tamo smo imali jedan woke pokret koji je naneo priličnu štetu strip izrazu. U Evropi je bilo drugačije, jer Stara dama ima drugačije manire i od strane publike, stane izdavaštva i autora. Samim tim se ta komercijalizacija na ovom kontinentu ne oseća toliko. Komercijalan aspekat u evropskom stripu se meri, na primer, time da je ipak važno u kojim tiražima se knjiga objavljuje, biraju se sadržaji koji mogu biti prijemčivi publici. U tom smislu to je komercijalno. Ipak, autorski momenat je izražajniji u Evropi nego u Americi. Više slobode se daje autorima da se izražavaju kroz sve žanrove tematski i estetski. U Americi tek po neko dobije tu slobodu da doda nešto svoje korp likovima kao što su Batman ili Superman, ali to je vrlo retko. Dakle, i jedna i druga scena daju neku vrstu slobode, samo što su one različite po svojoj prirodi. Evropska scena je mnogo bliža jer daje širinu i slobodu za sve a publika je smelija i zahtevnija. Na taj način ona nagrađuje umetnika pažnjom, doslednošću pa, uslovno rečeno, i tiražima. Primerci na evropskom tržištu su daleko skuplji nego u Americi. To bi bila neka razlika što se tiče osnove komercijalizacije, koja ne ugrožava strip ali je prisutna.

Koje su to strip-knjige, na koje početnici čitaoci moraju da obrate pažnju?

Preporučio bih da čitaju sve iz serijala „Corto Maltese“. Mi pripadamo mediteranskoj kulturi. Ja dolazim iz Srbije, iz Vojvodine ali pripadamo narodu koji je stasavao na ovim područjima tako da nije daleko od onoga što je autor Hugo Pratt uradio sa stripom „Corto Maltese“. Skrenuo bih pažnju publici na argentinskog umetnika Héctora Germána Oesterhelda iz šezdesetih godina. Njegova poznata dela su „Sherlock Time“ a naročito „The Eternaut“. To je bio veoma plodan i društveno-politički angažovan umetnik sa metaforama koje komuniciraju decenijama pa čak i vekovima u budućnost. Stvar je u tome što je on obrađivao teme koje su socijalnog i političkog karaktera, a one su večne. Tek kada pročitate njegove stripove toga postanete svesni. Iz ovog komercijalnog dela, voleo bih da publika pruži više šanse Batmanu. Da pokušaju da shvate zašto je taj lik, nakon osamdeset godina od nastanka, toliko bitan. On je jedini vitalan heroj u pop kulturi koji ne ometano raste iz godine u godinu, njegovi „vršnjaci“ poput Tarzana ili Supermena su na amplitudi koja opada. Dakle, treba proučiti Betmena, taj arhetip nije nimalo naivan.

Fotografije: Nemanja Ristić, Vuk Ilić