Stevo Grabovac: Pisac se ogoljava pred čitaocem, a čitalac postaje sagovornik

Svaki pisac negde počinje. A zahvaljujući tehnološkom dobu, piscima je danas lakše da svoj rad predoče čitaocima. Ako uz to dobijete i nagradu za svoj rad, za vas će saznati svi digitalno pismeni. Kada dobijete nagradu, velika je šansa da ćete svoju karijeru pisca podići na viši nivo i dopreti do novih čitalaca, a istovremeno ćete dobiti i priznanje koje zaslužujete kao autor.

Vlasnik jedne zbirke poezije i dva romana, Stevo Grabovac, čije pisanje stručna javnost poredi sa onim Danila Kiša, ne prestaje da izaziva pažnju u regionu. Jedan događaj, u kojem je najmanje dvadesetoro dece ubijeno, radi trgovine ljudskim organima, nije bio predmet ni jednog suda, zaboravljen je. Ali kako književnost uspeva da udahne život i tamo gde života nema, tako je ova priča poslužila Grabovcu da ispriča priču koju će spakovati između korica knjige Poslije zabave koja će mu početkom ove godine doneti najveće književno priznanje u regionu, nagradu časopisa NIN. 

Nagrada za najbolji roman godine magazina NIN je jedna od najprestižnijih. Prvi put je dodeljena 1954. godine Dobrici Ćosiću za roman Koreni. Među laureatima su Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Meša Selimović, Borislav Pekić. A na listi nagrađenih našao se i kako je sam jednom rekao „tip iz komšiluka, onaj koga svi znaju, ali i o kome svašta pričaju, jer možda drži taoce u šupi i muči ih kad mu je dosadno.“ 

Književna nagrada je nagrada koja priznaje izvrsnost u fikciji, poeziji, knjigama za decu i drugim vrstama pisanja. Nagrade za pisce su odličan način da svoju književnu karijeru ubrzaju u književnom svetu. One mogu da vam odaju priznanje koje zaslužujete kao autor, kao i da vam pomognu da dođete do novih čitalaca. Ali, suštinski, kada pisac postoji unutar vas, ne postoji nagrada koja može da spreči da se vaše delo svidi čitaocima.

Najbolja nagrada za sav trud koji pisac načini je priznanje čitalaca, a Stevo ga je dobio i pre nagrade NIN. Pisci su među najvrednijim profesionalcima na svetu. Pisac mora da razmišlja, istražuje, piše i uređuje sve dok ne stvori nešto izuzetno. Takođe, pisac se ponekad mora suočiti sa mnogo odbijanjima. Oni koji teže da budu pisci, treba da imaju beskrajno strpljenje i volju da se usavršavaju i trebali bi biti nagrađeni za nevolje sa kojima se suočavaju. 

Roman Poslije zabave (izdavač Imprimatur, Banja Luka) zasnovan je na istinitim događajima iz 1992, o masovnom ubistvu romske dece u mestu Sijekovac kod Bosanskog Broda. Iako u sudnici nikada nije vođen postupak povodom ovih događaja, imali ste jak motiv da dođete do istine. Kako ste došli do ove priče koja je zaboravljena?

– Iskreno, priča je svojevremeno odjeknula prvo kao novinska vest, neko vreme se opširno pisalo o tom slučaju, bilo je mnoštvo i previše bizarnih detalja. Nekako je suština u tome da je ova priča došla do mene. Jednostavno, od tada kada su ti članci prvi put objavljeni, a to je moglo biti možda 2004 godine, ona je tu, uz mene. Da me ne shvatite pogrešno nije to nešto o čemu sam mislio 24 sata na dan, jer bih verovatno poludeo da je tako bilo, ali uvek je u podsvesti postojala ta potreba da nešto napišem o tome. Nisam u početku ni ja znao šta i na kakav način, ali eto, to što sam pokušavao posložilo se u ovaj roman.

Rat devedesetih obeležio je vaš život, sudbine vaše generacije, onih sa kojima ste odrasli. Iako smo od tih devedesetih do danas doživeli ozbiljan tehnološki napredak, da li je ljudska svest napredovala i da li je rat trauma koju kroz pisanje želite da prevaziđete, s obzirom da oba vaša romana imaju ratnu tematiku?

– Neko je to nekada davno rekao da čovek može izaći iz rata, ali rat ne može iz čoveka. I to jeste temeljna istina. Ne znači to da ne možete više funkcionisati kao normalan čovek, ali ima i ta strana da kad jednom izgubite veru u ljudski rod, a to se obično desi u ratovima, potrebno je mnogo mnogo da se ta vera vrati. Zapravo se ne vrati nikad u potpunosti, što isto tako ne znači da ljude mrzite, naprotiv, samo znate na kakva su sve opaka dela spremni. A ja ne pišem da bih prevazišao bilo kakvu traumu. Jer pisanje je samo kopanje po ranama, i ako bih pisao da se rešim rana samo bi ih još više raskvario. Pišem onda kad sve prođe, kad ništa drugo osim pisanja o tome nema smisla, ako govorim konkretno o ova dva romana. 

Ovaj talentovani pisac ima beležnicu, u koju zapisuje svoje misli. Romane piše u prvom licu, i kao i većina knjiga i njegove imaju autobiografske elemente, koje pisac Stevo Grabovac, brusi poput najfinijeg dijamanta. 

Kažu da se prva knjiga piše čitavog života. Grabovčev debi roman Mulat albino komarac, je o ratu u Bosni i Hercegovini, i sudbini jednog mladića, kakav je Grabovac tada bio. „Pisac se ogoljava pred čitaocem, a čitalac postaje sagovornik – imao sam sreće da zahvaljujući toj knjizi naiđem na mnogo dobrih sagovornika“, priča Grabovac.

Zanimljivo je da ste prvi roman napisali dok ste radili u auto-perionici, drugi radeći u prodavnici. Iako vas stilski porede sa Kišom, životne paralele povezuju vas sa Raymondom Carverom i Antonom Čekhovom. Ko su vaši književni uzori, ako ih imate, i čije knjige najradije čitate?

– Suštinski, već ste u pitanju dali odgovor na svoje pitanje. Mada bih ja umesto Čekhova, u ovo trojstvo stavio Dostoevskyog, ako govorimo o nekim mojim uzorima. A onda bih još dodao i Roberta Bolanjoa, dodao bih i Dovlatova, a ako bih dalje nastavio, verovatno bih ispunio sav prostor za ovaj interviju kad bih krenuo da se sjećam svih pisaca koji su na ovaj ili onaj način uticali na mene. Trenutno dosta čitam Uelbeka, ali i Begbedea, te neke naše savremenike, čitam poeziju Oceana Vuonga i Dereka Walcotta i eseje Jeana Amerya. 

Stevo Grabovac je rođen 1978. u Slavonskom Brodu. Odrastao je i školovao se u Bosanskom Brodu, a studirao je na Tehnološkom fakultetu u Banjaluci. Objavio je zbirku pesama „Stanica nepostojećih vozova“ 2007. godine, zatim debi roman „Mulat albino komarac“ koji je 2019. godine bio u najužem izboru za Ninovu nagradu, i sad „Poslije zabave“ zbog koga je i proglašen 70. dobitnikom ovog važnog književnog priznanja.

Razbili ste sve stereotipe da pisac mora da dolazi iz akademskih krugova i da nagrada NIN ne može da ode u ruke mladom piscu, ne samo po godinama, već i mladom po stvaralaštvu. I vaš prvi roman bio je u užem izboru, a sa drugim je nagrada stigla. Šta se promenilo od proglašenja do danas?

– Ako bi gledali suštinski, nije se promenilo ama baš ništa. Nisam dozvolio da se promeni. Da sam ovu nagradu dobio sa dvadeset godina verovatno bih bio uobraženo derište, sa trideset sujetni klipan, ali kako me život već dovoljno pregazio, sada mi je sasvim jasno da nema nikakve potrebe dizati nekakvu famu oko bilo čega, a naročito ne oko sebe samog. Ono što se jeste promenilo, to je da je sasvim poremećen ritam mog života zbog niza putovanja, a ja sve više shvatam da prezirem putovanja, da me umaraju i opasno oštećuju već oštećenu kičmu. Isto tako, zbog niza novih obaveza morao sam da ostavim pisanje na nekom stand by režimu što mi se ni najmanje ne sviđa, ali isto tako znam da će to sve da se stiša i prođe, treba samo da to moja kičma izdrži. 

U svojim romanima ogolili ste se do srži. Šta Poslije zabave? 

– Pa verujem da ću se nastaviti ogoljavati, ali od kud znam, možda napišem naučno fantastični roman. Iskreno, sada sam malo zaustavio sve zbog novih obaveza i jako je nezahvalno od mene da pričam u ovom trenutku o nekom novom romanu. A ako mislite šta dalje sa mnom samim, pa to je jednostavno; isto kao i do sada, ne odlučujem ja puno o tome, život to sam nekako uredi. 

Foto: David Selovin