Da li je Wes Anderson početkom 1990-ih bio u Vranju? Na internetu ne nalazim nijednu informaciju nalik, ali dok se ne dokaže suprotno, kako da znam da baš negde između 1992. i 1993, u kući Đorđevića, nije pronašao inspiraciju za film The Royal Tenenbaums?
Jug je pozorišni reditelj, dobitnik Sterijine nagrade, i bolje se oseća iza crvene zavese, nego ispred reflektora.
Julija je performans i konceptualna umetnica, bivša Đorđević, a sada Julija Castellucci, nakon sedmominutnog braka sa Romeo Castelluccijem.
Emilija peva i svira u bendu KOIKOI, a O Sole Mio izvodi bolje od Pavarotija (to Julija kaže).
Julija, Jug i Emilija Đorđević su porodica u kojoj svaki član nosi svoj umetnički pečat, ali nevidljivo, oni zajedno grade istu priču koja se širi u različitim pravcima.
Ovo je prvi put da njih troje razgovaraju o svojim i umetnostima ono drugo dvoje, zajedno, kao savršeno uigran tri.
Jug i Julija su blizanci. Emilija je svega 18 meseci starija. Postoji li neka situacija iz detinjstva i tokom zajedničkog odrastanja koja je uticala na vašu kreativnost i odnos prema umetničkom stvaranju? Kada ste prvi put osetili da vas umetnost povezuje?
Julija: Pa deifitivno mamina sisa, to je ono što nas povezuje i što je uticalo na našu kreativnost, svi smo sisali isto mleko i evo šta je ispalo od nas sada. Kvalitetno majčino mleko je osnova za svakog kvalitetnog umetnika (smeh).
Inače, suosećajnost je ono što nas zaista, istinski povezuje kroz naše živote i naš rad.
“Ovo je vreme u kojem pas ne može da prepozna svog vlasnika”, pa je u utoliko lakše i lepše, kad u tom istom vremenu u kom živimo, imaš brata blizanca i sestru sa kojim se prepoznaješ, po senzibilitetu, po nežnosti, po humoru. Baš me zanima da čujem šta će Ema i Jug reći.
Jug: Mislim da je Julija na dobrom tragu kad kaže da je to bilo majčino mleko. Ja bih rekao da je profesija naše mame u velikoj meri uticala na to da prigrlimo umetnost kao deo svakodnevnice. Kao deca samo učestvovali u predstavama zajedno, i pravili naše kućno pozorište.
Ema: U našoj kući se non-stop pevalo, sviralo, glumilo… Bili smo jako vedri i radoznali klinci, svako u svom domenu. U samom startu smo osećali tu nit koja nas povezuje – prvo preko majke koja nas je non-stop vodila u pozorište, za koje verujem da je uporište naše ljubavi prema umetnosti generalno.
Srodstvom ste neraskidivo povezani na ličnom planu. Postoji li zajednička misija koja vas vezuje na umetničkom planu?
Ema: Iz ove perspktive bih rekla da su to izlasci iz zone komfora i ulaženje u nešto nepoznato, neistraženo, tako i razbijanje bilo kog oblika forme, ali i otvaranje nekih novih prostora za stvaranje i izražavanje. Sve to, u kombinaciji sa duhom vremena koji živimo.
Julija: Svetlost je najlepša pojava u univerzumu. Najlepše talasno kretanje. Ona nas sve povezuje, greje i pokazuje put, u bliski futur. Sunce, kad greje ono greje za sve. Od sunčeve svetlosti cvet može da procveta, može i malina da sazri, ali od sunca možeš i da izgoriš, može i požar da izbije, a možeš i da dobiješ dovoljnu količinu vitamina D. Dakle, sunčevi zraci mogu mnogo toga da učine, pa tako i mi, i naša dela mogu mnogo toga da učine, ako imaju solarnu svrhu i ako su solarno postavljena prema čoveku i životu.
Mi smo tri svetlosna talasna kretanja koja putuju kroz ovu galaksiju i to je ono što nam je zajedničko. Ja to tako osećam i vidim, dok Ema i Jug upravo prevrću očima od moje poetičnosti i ničim opravdanih pretenzija (smeh).
Jug: Eto, Julija je odgovorila na vaše pitanje, mi smo tri svetlosna zraka, to je naša umetnička misija (govori dok prevrće očima uz smeh).
Jug i Julija, oboje eksperimentišete formom i formatom. Emilija, žanr kojem Koi Koi pripada takođe je vrlo teško odrediti. Odakle dolazi potreba za negiranjem postojećih okvira i granica? Kakvu vrstu slobode vam to pruža?
Ema: Hmm… Ne bih to nazvala negiranjem, već željom da se istraži nešto novo, jer ovo što već postoji smo videli i to je potvrđeno. Smatram da našu generaciju i generacije koje dolaze moramo nekako naterati da izlaze iz poznatih okvira, jer osećam da je to naš poziv, da pomeramo stvari.
Ako probaš da uradiš nešto što je drugačije, autentičnije i veruješ u to, ti si onda jedan korak ka tvojoj slobodi. Ona sa sobom nosi i neke druge odgovornosti, ali o tome ćemo drugi put.
Julija: Imam svoju dimenziju postojanja, svoju autohtonost življenja i ne dozvoljavam da me neko drugi pakuje u neku svoju dimenziju. Kada čovek ima autohtonu auru življenja, automatski se postojeći okviri redefinišu ili brišu. To je zdravo, i to bi trebalo da bude stav svakog ko želi da pronađe nešto svoje. A da bismo pronašli i uradili nešto svoje, moramo da zaboravimo sve što smo naučili i da zaboravimo šta drugi misle o nama i našem radu. Kad jednom počnemo da zaboravljamo, sigurno ćemo pronaći nešto drugo, zapravo – nešto prvo, pra, svoje. Naravno, možemo da pokušamo i da u tome ne uspemo, ali svaki pokušaj se računa.
A što se tiče pitanja u vezi sa slobodom… pa, mene jedino zanimaju slobodni skokovi i slobodni padovi u životu (smeh).
Jug: Moja motivacija za izlaženjem iz uokvirenog dolazi iz dosade. Lako mi dosade stvari u životu, jedino je pozorište ono što mi još nije dosadilo pa tu svako malo pokušavam da mi bude zabavno. Sloboda koje ono pruža je esencija, jer bez toga mislim da ne bi bilo ni nas koji se pozorištem bavimo.
Pozorište, performans, muzika – sva tri u predstavljaju oblike vremenske umetnosti. Ni predstavu ni performans ni koncert nije moguće ponoviti na isti način, pa su u izvesnom smislu prolazna, efemerna umetnička dela. Kako ostvarujete trajni uticaj na publiku?
Ema: U mom slučaju, ljubav prema muzici je toliko jaka da to zaista ne može da se ne primeti na bini. Najviše na svetu volim muziku, predana sam joj apsolutno i, dok sviram ili pevam, kao da uđem u neki paralelni univerzum koji je samo moj, a to publika uvek oseti. Imala sam sreće da naiđem na Marka, Gizma i Emu (KOIKOI) koji su sjajni umetnici i neizmerno mi je drago da sa njima delim tu veliku pasiju.
Ljudi sa naših koncerata često izlaze sa komentarima da su doživeli katarzu ili neko slično osećanje ekstaze. Ako jedan čovek sa koncerta izađe u tom stanju, onda sve ima smisla.
Julija: U tome i jeste lepota, što efermna umetnost postoji samo kroz svoje nestajanje. Sliku možeš da zaboraviš, reč možeš da zaboraviš, zvuk možeš da zaboraviš, ali osećaj koji je neka slika, reč ili zvuk pobudio u tebi teško zaboravljas, dakle osećaj je važan, osećaj je imaterijalan. Zvuk je konkretna apstrakcija, kao i miris, ne vidiš ga, ne čuješ ga, ali ga osećaš, to je pra čulo, odmah te vrati tamo negde. Miris ili zvuk nekada mogu da te “vrate u buducnost”, to je tek neobjašnjiva pojava. Miris i zvuk prodiru najdublje u čoveka, tamo gde slika i reč stanu, miris i zvuk idu dalje, idu dublje, u gen, u kost, u srž.
Ako umetničko delo ima snagu da ti promeni osećanja, i da ti otrkije pra budućnost, nešto što ranije nisi znao da postoji u tebi i oko tebe, onda je to značajan rad. Ako te to zadesi.
Jug: Teatar je trenutak koji ostane u sećanju, i zato traje onoliko koliko ga se sećamo i to je ono što je predivno, i intimno. Jedna predstava živi onoliko koliko dugo ostane u sećanju onih koji su je gledali, pa zar to nije vredno divljenja.
Osim što su vremenske, ili baš zato, takođe su oblici umetnosti koji zahtevaju prisustvo, bivanje u prostoru u kojem se dešava kako bi se doživeli na “pravi” način. Julija, žene plaču, a muškarci dobijaju erekciju kada vide tvoje sonične skulpture. Čime to objašnjavaš? Jug i Emilija, kako vi pristupate izazivanju određene emocije kod publike prilikom pripremanja glumaca za izvođenje, odnosno tokom snimanja pesme? U kojoj meri je ovaj element deo svesnog odlučivanja prilikom oblikovanja komada/pesme/performansa?
Ema: Kada pravim muziku sa bendom, skoro nikada ne znamo smer u kome će otići pesma na kojoj radimo. Sve nastaje iz improvizacije pa se onda tokom tih “jam sessions” uhvatimo za nešto oko čega može da se zavrti.
Pesma nastaju naivno i iskreno, bez nekog kalkulisanja i trudimo se da to zadržimo i u finalnom proizvodu, dok snimamo pesmu, da ona ne izgubi tu esenciju naše “igre” koja je zapravo suština.
Julija: Pa toliko je radikalno da nemam šta da objasnim (smeh). Prosto, ljudi dođu u jednom stanju, a odu u drugom. Kraj priče, ili tek početak…
Jug: Predstava je two-way street, dogovor između autora i glumaca kasnije prelazi na “dogovor” između glumaca i publike. U tim dogovorima i probama, dolazimo do zajedničkog imenitelja za situacije, a onda i emocije koje iz tih situacija mogu da proisteknu. Tako da što se emotivnog imputa tiče, uvek se trudim da osluškujem glumce i njihov scenski instinkt.
U predstavi “Pre nego što počnem” koju je Jug radio sa dramaturškinjom Tijanom Grumić, glumci zapravo tumače njih dvoje, osvrćući se na proces i dileme u procesu stvaranja predstave. Podsetilo me na film Adaptation (režija i scenario Charlie Kaufman) koji je na sličan način obradio ovu temu, govoreći o anksioznosti umetnikovog rada. Emilija i Julija, koji strahovi su prisutni u vašem procesu umetničkog stvaranja i kako se sa njima borite?
Ema: Dobro pitanje. Kao i u životu, i prilikom stvaranja se susrećemo sa određenim strahovima koji nekada mogu da budu zapravo nešto što će vas načiniti boljim čovekom i umetnikom. Susret, proces detektovanja, suočavanje sa strahovima je lekovit za svako ljudsko biće. Mene uglavnom muči kako da sebi objasnim to što pravim, zašto sam u tome, koliko daleko ću otići u sebe i šta ću tamo dole pronaći. Ranije mi je to bio “strah”, a sada nekako na to gledam kao sastavni deo sazrevanja i samospoznaje.
Muzika je kanal kroz koji najbolje mogu da se izrazim, nešto što me diže iz kreveta svakog dana, neraskidivi i poprilično veliki deo mog kratkog života.
Julija: Ja sam prestala da se borim sa strahovima od kad sam u 27. godini života otvorila banku strahova sa niskom kamatnom stopom (smeh). I tamo čuvam sve svoje strahove, i po potrebi ih podižem sa obližnjeg bankomata, da ih potrošim ili prošetam, pa ih opet vratim u banku. Ali kad izluftirate svoj strah ili ga potrošite, onda on nestane, i to je najpraktičnije u vezi sa strahom. Treba češče čovek da troši svoje strahove, oni onda tako nestanu, kao pare, potrošiš ih i više ih nemaš, kraj priče. Strahove, kao i pare, treba poštovati, ali ih treba i trositi, jer oni stalno nadolaze.
Muzika Koi Koi amalgam je savremenog pop zvuka i onog tradicionalnog, folklornog balkanskog melosa. Jug i Julija, kako biste opisali uticaj folklora na vaše stvaralaštvo, u najširem smislu, tradicije i kulturološkog okvira u kojem ste stasavali? Gde primećujete da je on najprisutniji u vašem radu?
Ema: Balkan ima jako autentičan melos, pa samim tim smatram da bi bila šteta da to ne primenjujemo u bilo kom obliku, jer je to nešto što nas izdvaja i po čemu smo prepoznatljivi. KOIKOI jako pametno koristi taj “začin” u svojoj muzici, a najviše u tim troglasima. Tu su naši koreni i ne treba ih zaboravljati. Ja sam više odrastala na stranoj muzici, ali sa godinama se vraćam i istražujem makedonsku i bugarsku tradicionalnu muziku, koja je fenomenalna.
Julija: Meni lično folklor znači i prisutan je u mom radu, ali ne ograničavam se na folklor samo sa naših prostora, već me zanima i globalni kontekst folklora. Nematerijalno kulturno nasleđe svake zemlje ima svoju vrednost koju ja prepoznajem kao materijal za rad.
Zanimaju me folklorne, vokalne tradicije sa naših prostora, ali evo već neko vreme istražujem uspavanke i ritualne pesme jednog plemena sa ostrva Malaita – Solomonska ostrva u Tihom okeanu.
Što se tiče naših prostora, makedonski folklor, tačnije, vokalna tradicija Makedonije je meni najlepša sonorna pojava na Balkanu, te makedonske pesme nastale na savršenom intervalskom odnosu kvarta – sekunda, koje u čoveku stvaraju osećaj nekog prostranstva. Zatvoris oči i odeš negde gde možda ranije nikad nisi bio.
Na primer, pesma “ајде слушај, слушај, калеш бре анѓо” počinje upravo sa tim intervalskim odnosom i nudi ti upravo to prostranstvo o kojem pricam. To je kao kad su pitali Dejvisa šta je po njegovom mišljenju muzika, on je rekao “space between two notes”. Neki kažu da je to i Debisi prvi izjavio, ko god da je, istina je. Važno je slušaocu obezbediti taj prostor, između.
Jug: U predstavi “Uspavanka za Aleksiju Rajčić” koju sam radio u Narodnom pozorištu, bavili smo se nasiljem nad ženama kao sastavnim delom našeg folklora. Pored toga, direktne reference za muziku smo nalazili u tradicionalnim muzičkim oblicima našeg kraja. To je prva predstava gde je tako vidljiv bio uticaj folklornog na neko moje delo.
Julija, ti si trenutno u procesu tihovanja, koji će trajati 41 dan. Tvoj glas je instrumentalni deo tvog umetničkog izraza, soničnih skulptura koje stvaraš. Zašto si se sada odlučila na ovaj postupak?
Julija: U martu ove godine sam imala upalu krajnika, pa onda u avgustu opet, tonsillopharyngitis. Nisam mogla da govorim od bolova, pa sam onda tihovala tih sedam dana dok sam primala longacef. Tada sam primetila koliko mi je tišina važna i potrebna, a ubrzo nakon toga sam dobila uvid da u ovom životnom period nemam da kažem ništa što je lepše od takozvane tišine. Pa sam zato utihnula, konceptualno, uzevši zavet ćutanja od 41 dan koji evo ističe.
Od 3. oktobra 2024. ću redefinisati koncept tihovanja – došla sam na ideju da izvedem kompoziciju Džona Kejdža pod nazivom 4’33’’ koja će trajati 4 meseca i 33 minuta, umesto 4 minuta i 33 sekundi. Svoj život u tom periodu pretvaram u “tihu sonatu”, odnosno u “sonatu neplanirane buke”.
Apsolutna tišina ne postoji, ali predah od buke postoji, on je nalik tišini i taj predah mi je sada potreban i značajan. Kao što Kejdžovo komponovanje tišine nije bio samo paradoks ili provokacija, već nemogućnost, predah… Kako kaže Kyle Gann u knjizi koju trenutno čitam Such Thing As Silence, predah je važan.
Jug: Pauza (tišina) je u kontekstu ritma nešto najvažnije za pozorišnu predstavi, i generalno za akcentovanje uopšte. Tako da je meni ćutanje i tišina u predstavi “sve na svetu”.
Kako odsustvo glasa i zvuka može postati sonična skulptura?
Julija: Zvuk je imaterijalan, nema telo, utoliko je uzbudljivije baviti se njime. A ideja kako nešto što je imaterijalno pretvoriti u materijalno otvara novi horizont.
Zvuk ne možeš uništiti, zapaliti, upucati, ubiti, zvuk je imun na sve. Jedino što bi mogao je da ga zarobiš u neku formu i tako mu daš telo u kom on obitava, ali zvuk nema tu potrebu, mi imamo tu potrebu da ga zarobimo, da bismo duže uživali u njegovoj emanaciji. Zato se snimaju ploče ili prave sonični objekti. I zbog profita, između ostalog, U primitivnom kapitalizmu, morađ da imaš nešto materijalno, opipljivo, da bi ga prodao.
Zvuk, dok mu ne daš telo, ne možeš da ga prodaš. Ipak, Warhol, Yves Klein i Gino de Dominicis su zajebali primitivni kapitalizam i uspeli da prodaju nematerijalna, nevidljiva umetnička dela za basnosnovne sume novca. Tako da, možeš i to, ako se setiš i ako si hrabar, da probaš.
Ukratko, mene sama ideja da se bavim zvukom i svojim glasom uzbuđuje. Ako osetim uzbuđenje oko neke ideje, odmah idem tamo. Često to bude “leap into a void”, ali ja volim nove teritorije, nova prostranstva, nepoznata i nematerijalna.
Jug i Emilija, vaš rad takođe počiva na glasu. Od pravilno upućene direkcije glumcu zavisi njegova intonacija i dalje, ispravno preneto značenje teksta. Pravilna kontrola glasa u muzici može biti presudna u prenošenju emocije. Šta za vas znači ćutanje i tišina?
Ema: Kao neko ko je često u komunikaciji sa ljudima ili razmeni energije sa publikom, osećam povremeno prezasićenje od tolikog energetskog naboja i adrenalina. Sve češće mi treba vreme za sebe, mir i tišina. Biti sam, osluškivati se i ćutati je ultimativni način da opet tamo negde izađete sa novom snagom.
Šta za vas predstavlja salo koje umetnost ne sme da ima? (referenca na Julijin ispis “Umetnost ne sme da ima salo”.) Koji je najbolji oblik treninga da ga se otarasi?
Ema: Hahaha, umetičko-nutrucionističke savete ostavljam svojoj mlađoj sestri Juliji.
Julija: Ja kao umetnica imam jedno 10 kilograma viška, ali moja umetnost ne sme da ima taj isti višak, razumete? (smeh)
Jug: Kada budem našao uspešan recept javlja, za sada ne uspevam.
Foto: Katarina Stefanović; Privatna arhiva
