Živ je Dali, umro nije: Šta veštačka inteligencija (ne) može da uradi za umetnost?
Možda je Lajbnic bio u pravu, možda ovo zaista jeste najbolji od svih svetova. Kako bismo uostalom mogli da mislimo drugačije, kada nam veštačka inteligencija sada dozvoljava da razmenimo reč ili dve sa umetnicima koji su stvarali vekovima ranije i koji su, treba li to da naglasim, mrtvi?
Muzej Dali na Floridi u svojoj kolekciji čuva beli telefon u obliku jastoga. Godišnjica rođenja umetnika bila je povod da se ranije ove godine uspostavi direktna linija do Dalija. Uz pomoć generativne veštačke inteligencije, posetioci mogu da razgovaraju sa „umetnikom“ – mašinom koja je naučila glas i govoeni manir španskog nadrealiste. Podignete slušalicu, pozdravite na jednom od tri jezika koje je Dali govorio i kroz jastoga će vam se obratiti glas – Dalijev, kažu. Više od toga, moći ćete da ga pitate za ljubavni ili karijerni savet, objašnjenje nekog rada, koliko radova sa njegovim potpisom je zapravo Gala naslikala, kako je i šta radi. Pohranjujući informacije iz različitih intervjua, tekstova, napisa i drugih multimedijalnih dokumenata u kojima je Dali za života ostavljao tragove o svojim stavovima i shvatanjima, model veštačke inteligencije generisaće odgovor koji smatra verodostojnim.
Pošasti post-(nad)realizma
Šta je zamisao ovakvog projekta, nameće se kao pitanje. Posebno uzimajući u obzir da slučaj nije izolovan. Pariski Muzej Orsej sličnu pogodnost pružio je svojim posetiocima, da veštačkog Van Goga pitaju za zdravlje, ili drugo što bi želeli da znaju o njegovom životu i stvaralaštvu. Hello Vincent je naziv aplikacije razvijene za ove potrebe.
I tako dolazimo do ključnog pitanja – koje su to potrebe koje ovakav vid interakcije sa „umetnošću“ zadovoljava? Ako je cilj isključivo marketinška promocija muzejske postavke, drugi – jeftiniji, etičniji, manje bizarni – načini su u opticaju. Mada svest o tome da glas sa druge strane žice nije pravi (?), teško bi bilo odupreti se svojevrsnom osećaju nelagodnosti koju nesumnjivo proizvodi ideja da razmenjujete reči sa mašinom koja pritom govori i zvuči kao mrtav umetnik. Prizor bismo, zaista, mogli da zamislimo čak kao temu Dalijeve slike, a zasigurno kao scenu iz Hakslijevog distopijskog romana. Ipak, čak ni njihova mašta, inače znana po svojoj raskošnosti, nije uspela da domisli ovoliko daleko.
Da li umetnost treba veštačku inteligenciju?
Pitanje etičnosti centralna je tačka debate o preplitanju veštačke inteligencije i umetnosti. Ono se postavlja u slučajevima poput ovog, ali i u širem kontekstu generisanja umetničkih dela uz pomoć alata veštačke inteligencije, te uopšte statusa takvih radova kao umetničnih.
Čija je moralna odgovornost ukoliko Dalijev glas sugeriše neprimerena ponašanja ili ideje? Ona se svakako ne može nametnuti umetniku, ali ni kreatorima aplikacije koja je ovo omogućila. Iako naizgled bezazlena zabava za posetioce, uzbudljiv trik za privlačenje publike, potencijalne reperkusije mogu biti daleko opasnije.
Vezan za problem etičnosti jeste problem autorskog prava, koje je u velikom broju slučajeva direktno narušeno načinom na koji generativni modeli veštačke inteligencije pohranjuju informacije. Bilo da se radi o delovima Dalijevih autobiografskih radova, ako veštačka inteligencija pruža odgovor oslanjajući se na, ili čak koristeći upravo te misli i reči, nije li time narušeno pravo na autorstvo?
Umetnik je prisutan – ali je i veštačka inteligencija
U domenu vizuelnog, pitanje je daleko kompleksnije, time zahtevnije za razmatranje i konačno razrešenje, ako se isto uopšte može naslutiti. Kada ja promptujem Midjourney da generiše vizuelni rad u stilu Salvadora Dalija, a aplikacija taj rad proizvede – ko je zapravo umetnik?
Alati veštačke inteligencije rapidno se razvijaju, daleko brže od regulative koja bi ograničila njihovu zloupotrebu. Kada je 2019. godine pokrenut projekat u pomenutnom floridskom muzeju, digitalna tehnološka panorama izgledala je značajno drugačije. Deepfake radovi, u koje se može svrstati i generisani glas Salvadora Dalija, hiperrealistična reprodukcija stvarne pojave, krše na desetine postojećih zakonskih regulativa i pravnih okvira, u kojoj god zemlji da se sprovode. Međunarodna Deklaracija o ljudskim pravima trebalo bi svima da garantuje zaštitu osnovnih prava, uključujući ono na privatnost i na zaštitu podataka. Ako joj se i može naći humana, konstruktivna primena, veštačka inteligencija retko se upotrebljava na taj način. Sloboda je apsolutna, pa ne postoji granica ko, na koji način, za koje svrhe je može koristiti.
Čak ni mrtvi nisu bezbedni.
Foto: Pinterest, Instagram