Živimo u eri krindža.
Čini se da je preko noći sve postalo blamantno, nikada nije bilo lakše osramotiti drugog pa i sebe i pitanje koje se nameće je – kada je (online) život postao nepodnošljivo neprijatan?
Ponovo moramo da uperimo prst i na pandemiju, koja je umnogome uticala na našu pojačanu (fizičku) samopercepciju nakon dugotrajne izolacije. Počeli smo da obraćamo mnogo više pažnje na gestikulaciju, kako nešto i šta uopšte izgovaramo, jer nakon ere Zoom-a gde smo sastanke provodili zureći isključivo u svoj lik na ekranu, odjednom smo bili suočeni jedni sa drugima face to face i više nismo mogli da kontrolišemo svaki svoj pokret i mimiku u real time ogledalu.
Ona je bila i prošla, ali je ostao Instagram na kom i dalje, štaviše pojačano, treniramo sve ove discipline usavršavanja. Provodimo toliko vremena kurirajući našu besprekornu online personu i cringe nastaje upravo u jazu između onoga što jeste i što svi mi od sebe pokušavamo da napravimo ali iznad svega – „šta će drugi reći“ zatvora. U online svetu svi smo pod reflektorima, 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i grčenje je u suštini mehanizam koji nas odvraća od ponašanja kojim rizikujemo da izgubimo status ili steknemo negativnu procenu od drugih. Ali, biti krindž je biti slobodan. I internet počinje da se slaže.
Dr Dean Burnett, neuropsiholog i autor „Emotional Ignorance: Lost and Found in the science of emotion“ objašnjava da prelažnjem u mood slavljenja naših čudnosti, bez preterane brige o tome šta će neko o njima misliti, kao i plivanjem u svim onim životno čudnim situacijama ostajemo u kontroli, čak i kada stvari jesu cringe. „Pomislite na Juliu Fox. Ona je ikona upravo zato što ne dopušta da je bilo ko cringu-je zbog njenog ponašanja“, kaže on i kada stanemo i zapitamo se – u pravu je. Nezgdodno je što cringe cveta i u jednosmernom odnosu koji gajimo sa sobom, kad se setimo ko smo bili, kako smo se nekada oblačili, šta smo obožavali i koga smo veličali. Sa osetnim vremenskim otklonom, taj jaz je toliko veliki da prirodno izaziva bolnu reakciju.
@lewout @lewsharpy ♬ original sound - Lewout
Psiholog Philipe Rochat objašnjava da je cringe automatski emocionalni odgovor koji proizilazi iz empatije. Takav odgovor uslovljen je proživljenim iskustvom, jer cringe-ujemo samo kada znamo kakav osećaj situacija u nama izaziva, u suprotnom ne bi ni bilo reakcije. Najbolji cringe eksperiment izvela je spisateljica Melissa Dahl, koja je napisala “Teoriju čudnosti”, i u jednom od live gostovanja “tek tako” pročitala svoj dnevnik iz 7. razreda. Publiku je, očekivano, prožimao krinž, zato što svaka do poslednje osobe u tim redovima ima dnevnike koje su sklonili u prašnjave kutije i sakrili od sebe, suviše uplašeni da se suoče sa osobom koja su nekada bili. (Publika smo svi mi.) Podeliti to sa čitavom svetom – akt je hrabrosti i pokazatelj da se sramota topi pred toplinom saosećanja.
Prisetimo se i Taylor Swift iz 2012. vođene domaćica core-om (ako je takav ikada postojao) i njene mudrosti koja je preživela test vremena. „Znate šta? Zabavljala sam se. Trendovi i faze su uzbudljivi. Zanimljivo je gledati unazad i smejati se. I dok pričamo o stvarima koje nas teraju da se migoljimo, ali zaista ne bi trebalo, želela bih da kažem da sam veliki zagovornik toga da ne krijete svoje oduševljenje stvarima.”
Obratite nepodeljenu pažnju na sve ono što vam je cringe, jer to odgovara na pitanje i kako percipirate svet oko sebe, a sa svetom oko sebe možemo da se povežemo upravo kroz sve te sramotne, glupave, užasno prelepe sitnice koje nas čine onima što jesmo: ranjivim, apsurdnim i duboko emotivnim ljudskim bićima.
“I am cringe, but I am free.”
