Pedeset godina nakon uspostavljanja Dana planete Zemlje, svi njeni stanovnici a i ona sama nisu baš u najzavidnijem položaju. Nalazimo se u istorijskom trenutku kada možemo da napravimo i nepopravljive greške ali i revolucionarne korake. Uprkos tome što su nam se uz pandemiju planovi malo pokvarili i skrenuli nas s puta, što jesmo malo pauzirani, i jeste nam pažnja skrenuta na potpuno drugu stvar, ne bi trebalo dozvoliti da izgubimo korak, fokus i svest koju smo na mišiće stekli.
Na današnji dan pre pedeset godina, poster Dana planete Zemlje je imao natpis: “Upoznali smo neprijatelja i to smo mi.” Pola veka kasnije, možda to konačno i shvatamo pa ćemo kolektivno prestati da uzimamo planetu zdravo za gotovo, kao nešto što smo dobili, i što nam je na raspolaganju da eksploatišemo i uništavamo. Sada smo po prvi put u jedinstvenom trenutku u kom smo istovremeno svesni štete koju smo naneli planeti (i da, zvuči veoma direktno i lično ali tako i treba da zvuči pošto smo joj štetu naneli svi pomalo, puta koliko nas ima, pa računajte) ali smo i sami kao vrsta napadnuti i svesni koliko smo ranjivi. Možda nam ovo iskustvo pandemije stvarno malo očisti prozore i podigne roletne pa naučimo da treba slušati one koji znaju šta pričaju, i to na vreme, pre nego što bude prekasno. Možda naučimo da je svaki globalni problem nekada bio lokalni ali da opasnost treba zajedničkim snagama preduhitriti već na tom nivou, pre nego što postane svetski. A postaće. Možda australijski požar nije bio u našoj državi, čak ni na našem kontinentu, ni na našoj polovini planete, ali jeste bio na planeti koju svi delimo, a to je dovoljno da bude svačiji problem. Možda sada naučimo da kada vidimo talas daleko na horizontu, reagujemo, i ne dozvolimo da nas preplavi, jer su i klimatske promene opasnost koja preti milionima ljudi a globalni problemi traže globalne reakcije.
Zato u ime Dana planete Zemlje, rekapituliramo šta znamo, šta možemo da probamo i šta sigurno možemo da promenimo, i držimo kao podsetnik da, čak i kad se sve vrati u normalu, ne bismo trebali da se vratimo na standardno “normalno” jer je baš to “normalno” bilo najveći problem.
Kakvo je stanje sada?
Zeznuto. Štete koje su naučnici procenjivali pre nekoliko godina su već napravljene i čini se da postaju sve gore. Razorne oluje, talasi previsokih temperatura, i topljenje glečera i ledenog pokrivača koje je predviđeno, već je i te kako tu i ubrzava se. Za dobar “presek stvari” stručnjaci se najčešće okreću Severnom i Južnom polu. Pogledati šta se događa na Arktiku znači i razumeti promene i njihove efekte. Od sredine 90-ih Arktik se postepeno zagreva ali u poslednjih desetak godina se to događa brže nego ikada, i gotovo dva ipo puta brže nego bilo koji drugi deo planete. Ukratko, proces zvuči ovako: kako tamno privlači sunčevu svetlost, okeani se kao nepregledno duboki samim tim najviše i zagrevaju, a led se topi. Grenland je letos dosegao nezapamćenih 20 stepeni tokom celog jula što je rezultiralo neverovatnom količinom otopljenog leda, što je dalje dovelo do dodatne količine vode u okeanu, čime se umanjuje salinitet, što posledično menja dinamiku okeanskog života, a to utiče na dalje promene. Što bi klimatski istraživači rekli: šta se događa na Arktiku, ne ostaje na Arktiku.
Da li je važno ono što ja radim?
Najvažnije. Kao pojedinci pred velikim i naizgled nesavladivim problemom često se pitamo „kako ja uopšte mogu da doprinesem rešenju nečeg toliko velikog?“, i „kakav je moj uticaj kada su potrebne mnogo obimnije strukturalne promene?“ Jesu, ali pre nego što se to dogodi važno je znati da je zapravo nemoguće razdvojiti ta dva, jer puno pojedinaca čini društvo, i ako svako bude bar malo drugačije razmišljao, sistemske promene su izgledne. Lične akcije i velike promene su zapravo neraskidivo povezane. Ako pozitivinim primerom utičemo na druge, a oni na druge, a ti drugi još dalje, malo po malo, imamo mnogo bolji svet. Ako ne znate šta, kako, gde i s kim, početi odavde je dobra ideja.
Odakle da počnem, šta da gledam/čitam?
Potpuno je okej ako ne znate odakle da počnete, osim stručnjaka i aktivista niko realno i ne zna, ali umesto da proživljavamo napad ekološke anskioznosti sa problemom se treba suočiti. Najbolje korak po korak i razumevati malo po malo. Niko ne očekuje da postanemo ekološki i klimatski stručnjaci, ali da bismo malo bolje razumeli šta se događa neophodni su nam adekvatno oruđe i “razgovor” sa nekim ko zna. Izdvojili smo najbolje knjige i dokumentarce koji vam mogu pomoći u ovoj misiji.
“The End of Nature “
Bill McKibben
Ukoliko se pitate “kako smo došli do ovde?” ovo je knjiga za vas budući da ju je McKibben napisao još 1989. godine kada je pojam globalnog zagrevanja bio jednako misteriozan kao i fraza “efekat staklene bašte”: apstraktna briga iz budućnosti koja je već tada bila prilično ozbiljna.
“Losing Earth”
Nathaniel Rich
Knjiga koja odgovara na pitanje “koliko dugo smo znali da će biti ovako?”. Prema Richovom zaključku, negde od 1979. Rich priča narativ kroz centralnog junaka, Rafea Pomerance, aktivistu Prijatelja Zemlje, koji je ukazao na probleme globalnog zagrevanja još pre 40 godina. Tada je problem zapravo i veoma ozbiljno shvaćen čak i od strane konzervativaca, ali je zbog pogrešnih političkih koraka i prilika za zaradu, momentum za promenu izgubljen.
“Klimatske promene i politika”
Anthony Giddens
U svojoj knjizi Giddens upozorava da se klimatske promene dosta razlikuju od ostalih problema sa kojima se čovečanstvo danas suočava i da bi posledice po život na zemlji mogle biti katastrofalne ukoliko dozvolimo da se i dalje nekontrolisano odvijaju.
