Ekološka anksioznost: kako klimatske promene utiču na mentalno zdravlje

Istina jeste da živimo u vrlo nesigurnim vremenima. Svaki dan smo bombardovani pričama i slikama o kraju sveta koje, nažalost, nemaju u sebi elemente fantazije letnjih blockbustera: polarni medvedi koji umiru od gladi, glečeri koji nestaju bukvalno na naše oči, Amazon koji gori nedeljama zbog požara za koji mnogi tvrde da je namerno podmetnut, statistike od kojih može samo da nam se smrači. Čista skala ovih događanja, u kombinaciji sa količinom informacija, je dovoljna da u mnogim ljudima probudi osećaj epske bespomoćnosti. Čak i kada su vesti “dobre” i onda nam se čini da ne činimo dovoljno. Greta Thunberg je sa svojih šesnaest godina učinila više za ekološku svest u medijskom ratu nego mnoge vlade. Masovni protesti koje organizacija Extinction Rebellion organizuje širom planete su u toku i vuku nas za rukav, da ih pogledamo i saslušamo.

Senzacionalističke slike koje su do sada pomagale da se skrene pažnja na hitnu i veliku potrebu za promenama za neke ljude su mač sa dve oštrice. Interakcija naučnog sveta sa širokom javnošču nije uvek idealna iz prostog razloga što većina sveta nije navikla na taj određen način komunikacije. Naučnici tek sad polako shvataju da moraju da evoluiraju u pristupu, da moraju početi da nude i rešenja, a ne samo upozorenja i na taj način pokazati da nisu jednostavno digli ruke.

Ono što se dešava u ljudima budi osećanja poput poricanja, ljutnje, depresije, straha, anksioznosti, žaljenja, beznađa, i slobodno sami dopišite još koje. A sve to podseća na proces žaljenja i oplakivanja. Istina je da toliko velik broj ljudi oseća sve ove stvari da je sada za to skovan i termin u psihologiji: ekološki bol. On podrazumeva osećaj da je osoba izgubila nešto veliko i važno – ili osećaj da bi to mogla izgubiti – zbog klimatskih promena. Ista stvar važi i za anskioznost i za bol, a to je da su vrlo stvarni. Ljudima koji ih osećaju je bolno i teško da sa njima žive, a realno gledano, imati emotivnu reakciju na razne pretnje u okviru klimatskih promena je, zapravo, vrlo racionalno.

Psiholozi tvrde da je opasnost kod svakog neprekidnog dotoka loših vesti ta da se ljudi jednostavno isključe (a to, verujem, svako od nas može i da potvrdi). One, u toj količini, stvaraju osećaj bespomoćnosti koji često vodi ili u ambivalentnost ili u očajanje i često rezultiraju pitanjem: “Ako je sve osuđeno na propast, šta ja tu uopšte mogu da učinim?” Ovakav (defetistički) stav ne bih preporučila nikome, iako nisam terapeut. Jasno mi je da nije zdrav.

Eko-anksioznost i eko-bol mogu da variraju od pojačane brige o sudbini sveta do pravih parališućih napada panike, poput onog Amabellinog. Simptomi se u velikoj meri poklapaju sa simptomima koje daju druge vrste istih poremećaja. Jedina stvar koja je posebna jeste njegov uzrok, pošto se radi o vrlo realnoj pretnji. Ipak, anksioznost može biti jedan od pokretača koji će nas pomeriti sa mrtve tačke i naterati da nešto preduzmemo i dokazano je da je akcija jedan od najefikasnijih mehanizama za suočavanje sa eko-anksioznošću. Problem je u tome što preterana anksioznost može imati suprotan efekat i paralisati pojedinca. U takvim slučajevima, potrebno je potražiti profesionalnu pomoć.

Psiholozi su počeli ovom problemu da prilaze ozbiljno, iako još uvek nije uvršten na listu zvaničnih dijagnoza iz razloga što su smetnje koje ljudi preživljavaju vrlo jasne i stvarne. Ono u čemu se svi slažu, to je da treba pokrenuti temu uticaja koji klimatske promene imaju na mentalno zdravlje. Ipak, zbog činjenica da se radi o odgovoru na spoljni problem koji itekako postoji, smatrati ga kliničkom dijagnozom bi moglo biti opasno. Možda je pravo pitanje sledeće: da li je veća patologija kada je neko zabrinut zbog klimatskih promena ili je veća patologija kada ljudi nisu zabrinuti?

Na svu sreću, postoje i drugačije reakcije, a najzdravija od njih je aktivizam. On čini da se osetimo manje nemoćni, manje ucveljeni, manje paralisani bolom. Neće nikog učiniti manje tužnim ali će svakako dodati solidarnost i nadu u svačiji život. Proteste organizuju ljudi koji osećaju isti eko-bol kao i oni koji su anksiozni. Razlika je u tome da svoja osećanja koriste za nešto pozitivno. Većina mladih se slaže u proceni da oni koji odlučuju ne čine dovoljno i ne priznaju koliko je situacija ozbiljna. Uništavanje životne sredine nije hipotetički problem sa kojim ćemo se sresti negde u budućnosti i više zaista nemamo luksuz kratkoročnog planiranja.

Ta jedna epizoda serije „Nevine laži“, očigledno je pogodila žicu, a to je znak koliko je važno da počnemo da razgovaramo na ovu temu.