Ne tako davno, najveće drame Nedelje mode u Londonu (a i bilo gde drugo) odnosile su se na dužinu sukanja ili na taštine dizajnera. Danas, kada ekološka kriza drma same temelje mode ulozi postaju veći, a scenario drugačiji. Rano ujutro na dan otvaranja London Fashion Weeka, grupa od pet muškaraca i žena obučenih u belo, sa flekama od lažne krvi po grudima, stacionirali su se ispred glavnog ulaza zgrade u kojoj se nalazi organizacija LFW na adresi The Strand 180. Bacali su kofe krv-crvene boje u cilju da dočaraju kako “business as usual” za modnu, i svaku drugu industriju, predstavlja put do istrebljenja sveg života na našoj planeti. Do 9.30 pre podne sve je bilo gotovo, a tragovi protesta počišćeni. Zahteve grupe Extinction Rebellion – XR – koja je organizovala čitavu ovu akciju da se Nedelja mode otkaže u ime planete niko nije slušao. Izgledalo je da nije ni bilo bitno. Sve do sledećeg jutra. Tada su osvanuli bezbrojni naslovi vezani za protest i bacili u senku bilo koji izveštaj sa revija na dan otvaranja. Medijski rat je odavno počeo, a protesti u organizaciji Extinction Rebellion su se, u različitim formama, nastavili tokom celog trajanja manifestacije.
Zatvaranje Nedelje mode u Londonu je, opet zahvaljujući njima, postao vrlo bizaran događaj. U skladu sa dramom koju modni svet toliko voli, XR je organizovao pogrebnu povorku za LFW koja je počinjala na Trgu Trafalgar, a završavala se na adresi The Strand 180 (gde su protesti prvog dana i počeli). Grupa od dvestotinak ljudi u teatralnoj crnoj odeći, neki od njih sve sa crnim velovima, pratila je dva kovčega sa natpisima “RIP LFW 1983-2019” i “Naša budućnost”. Na kraju šetnje, pri dolasku na adresu sedišta LFW, kovčezi su položeni na pločnik, a učesnici su bacali cveće na njih. Zatim je održan posmrtni govor na temu pogubnog uticaja mode i molbi da se sistem promeni.
Ekologija i održivost su u poslednje vreme zvanično opšteprihvaćene kao teme od velikog značaja u modnoj industriji – makar u teoriji. U stvarnom svetu, vrlo je teško pomiriti činjenicu da treba smanjiti proizvodnju, a sa njom i profit, i poslovni rast. Ne zaboravimo da je generacija koja je trenutno u vrhu modnog establišmenta upravo ta koja je ubrzala tempo sa dve na šest kolekcija godišnje. A to je samo jedna kap u moru. Zvanični stav, kako brendova ponaosob tako i velikih korporacija, jeste da se svi neopisivo trude. Zasuti smo sjajnim planovima i inicijativama, od kojih je svakako najambiciozniji onaj koji je prošlog meseca predočen pred grupom G7 pod vođstvom Keringa, a uz Macronovu podršku.
Extinction Rebellion je kolektiv koji se organizuje u male grupe i funkcioniše kao decentralizovan pokret, a mnogi njegovi članovi su osvešćeni profesionalci iz sveta mode i insajderi. Jedna od aktivistkinja čije ime se spominje poslednjih dana je Sara Arnold, osnivačica kompanije za iznajmljivanje odeće i diplomac škole Central St. Martins, izjavljuje: “Ono što se dešava u modi (na polju zaštite životne sredine, prim aut.) za sada nije srazmerno ozbiljnosti krize u kojoj se nalazimo.” Grupa targetira upravo modnu industriju zbog toga što ona koristi više energije na godišnjem nivou od aviokompanija i brodova zajedno, uz projektovan rast od 63% do 2030. godine. U pokretu tvrde i da modna industrija svetu odaje utisak kao da nismo u situaciji koja je alarmantna.
“Kultura bi trebalo da predvodi po ovom pitanju ali umesto toga se koristi kao sredstvo obmane da je sve u redu. Kultura je saučesnik u našem uništenju, a trebalo bi da preuzme svoj deo odgovornosti. Modna industrija ima jak glas i trebalo bi da ga koristi. Kada se uključi alarm za požar, neko mora da ustane i izađe iz sobe, inače niko ne misli da je alarm stvaran. Potrebno nam je da ta “osoba” bude moda.”
Ne mogu da se otmem utisku da su u Extinction Rebellion dobro znali šta rade, da niko nije očekivao da im bilo koji zahtev realno bude prihvaćen i da je cilj bio samo da se o njima i problemima na koje skreću pažnju razgovara. Ljudi će vrlo verovatno reći da je otkazivanje Nedelja mode potpune nerealno ali staviti im u glavu ideju da nam toliko gori pod nogama da se o tome uopšte priča jeste prvi korak.
