Pretraga

Održiva moda zvuči divno ali koliko je zapravo izvodljiva u praksi?

Održiva moda zvuči divno ali koliko je zapravo izvodljiva u praksi?

Tekst: Manda Javorina


Dokumentarac “True Cost” iz 2015. godine bio je prvi od svoje vrste - gurnuo nam je, direktno pod nos, monstruozno lice tekstilne industrije. Pokazao kako živi i strada velik broj ljudi koji u njoj radi, a zajedno sa njima i planeta. Naravno da nije prvi koji je pokušao da pokrene ovu temu - Stella McCartney se, mnogo pre nego što je to postalo “moderno”, okrenula proizvodnji koja je što je više moguće fer. Namerno koristim reč “fer”. Ovo nije pitanje samo ekologije, ili samo zaštite radnika, nego bukvalno toga da se bude fer prema svima. I ljudima i planeti. “True Cost” je imao jednu prednost: izvršna producentkinja filma je Livia Firth. Ako vam prezime zvuči poznato, u pravu ste, ona je žena oskarovca Colina Firtha što joj je pomoglo da film i temu promoviše i progura kroz prave kanale. Pored toga je osnivač i kreativni direktor fondacije Eco Age, koja klijentima kao što su Chopard, Stella McCartney, Gucci ali i stadijon Wembley pronalazi personalizovana eko-rešenja za probleme sa kojima se susreću od 2009. godine. Na kraju liste, ustanovila je i Green Carpet Challenge pa se na prošloj Met gali pojavila u kreaciji koju je Vogue nazvao “ultimate recycled red carpet outfit”. Livia jeste jedan od pionira ali je daleko od toga da je jedina. Zajedno sa svojim istomišljenicima je uspela u jednom: biti osvešćen po pitanju održivosti mode i njenih negativnih uticaja danas.

 

Ako možemo da sudimo po trenutnoj situaciji u medijima, velik broj brendova, od konglomerata brze mode do onih najluksuznijih, zaista želi da brine o planeti i vodi račina o ekologiji i ljudima. U toku je takmičenje ko će izaći sa boljom i bržom inicijativom, a učestvuju svi - od Francuske preko Keringa i LVMH, Prade pa do Zare. Iza toga velikom delom stoji činjenica da većina milenijalsa kojima se svi i dalje udvaraju, tvrdi da želi da zna kako se odeća (ili bilo koji proizvodi koje koriste) pravi i šta sadrži. Internet je u modu uneo novu eru digitalne transparentnosti i omogućio kupcima i aktivistima da saznaju do koje mere industrija negativno utiče na životnu sredinu i društvo, kao i da zahtevaju promene po tom pitanju. Dakle, vraćamo se na “fer” sa početka. A modna industrija ispred sebe ima ogroman izazov: dugoročno, održiva moda znači manje odeće. I to je činjenica koja se ne može zaobići.

 

Ekološka i održiva proizvodnja su marketinški talas na kom svi trenutno žele da surfuju, a šta će se desiti u budućnosti, ostaje da se vidi. Trend izbegavanja masovne potrošnje podrazumeva i manju proizvodnju pa se postavlja pitanje kako će brendovi preći na sustainable načine pravljenja odeće i nastaviti da rastu? Za sad je svuda puno priče ali praktični koraci se preduzimaju sve manje i sporije.

 

Kering, u čijem portfoliu su nalazi i Gucci, i koji je jedan od pionira na ovom polju kada su u pitanju luksuzni brendovi, je u svom godišnjem izveštaju pokazao da je u toku prošle godine povećao negativan uticaj na životnu sredinu uprkos svim naporima. Zašto? Okrivite uspeh koji postiže Alessandro Michele - on je zaslužan za rast kompanije i samim tim i proizvodnje. Sa druge strane, Gucci istovremeno trubi na sve strane o svojim sustainability inicijativama, a kupci i dalje kupuju.

 

I tako stižemo da krajnje linije - koliko će se brendovi truditi zavisi od toga da li kupci otvaraju novčanike ili ne. Po svim pitanjima, pa i ovom. Moral sa tim nema puno veze.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar