Friedrich Nietzsche. – samo ime izaziva strahopoštovanje. On je jedan od onih filozofa čije reči zvuče kao šifrovani kodovi. Moje „druženje“ s Ničeom traje već godinama, i često se u tom odnosu osećam kao da svaki put otvaram novo poglavlje koje nosi novo saznanje o smislu života.
On je, što bi rekli, enigma sam po sebi – fascinantan mislilac, ali i beskrajno zamršen. Tako je i mene, kao iskrenu obožavateljku njegovih misli (iako bi, sudeći po njegovom stavu prema obožavanju, verovatno prezirao moju opčinjenost njime), uvek inspirisao da istražujem teže puteve ka razumevanju sebe – dok istovremeno u meni izaziva večitu, gotovo – egzistencijalnu konfuziju.
Niče kao moj lični (duhovni) vodič
Kada Niče poruči – Postani ono što jesi, osećaš se kao da ti nudi najbolji savet za život. Minut posle shvatiš da je to, ustvari, početak najizazovnijeg pitanja. Kako postati to što jesi? Mislim, ko sam ja sada uopšte?
Moje misli postaju beskonačna meditacija u kojoj pokušavam da pronađem sopstvenu autentičnost, stalno se vraćajući Ničeovoj ideji o stvaranju sopstvenih vrednosti. U trenutku kada pomislim da se nalazim na pravom putu, on me „zaskoči“ sa još jednom misli koja kao da mi poručuje da taj put nikada nije pravolinijski – a ja tako želim da bude. Može li to malo lakše, Niče, brate?
Kao duhovni vodič, on zahteva hrabrost da odbacimo društvene norme i usudimo se da „zaronimo“ u sopstveni haos. A verujte mi, bez tih društvenih normi u glavi vlada potpuni haos. Koliko god da me taj haos ranije plašio, sada me podstiče da koračam s ponosom, kao neko ko se bori za svaki delić svoje istine.
Zašto je svaka njegova misao lavirint?
Jedan trenutak se oduševljavam njegovim pozivom na oslobađanje sopstvenih želja i prelazak izvan granica morala – a već sledeći, osećam se kao neko ko je u sred filozofske utakmice u kojoj nema pravila. Pa nije to tako lako baš.
S druge strane, kad Niče govori o „večnom vraćanju istog,“ da sve što radimo mora biti vredno ponavljanja zauvek, prvo što pomislim je: Važi, Niče, sve razumem! Ali kad sve ponovo pročitam, shvatim da nemam pojma kako bi to izgledalo u praksi. Da li bih zaista želela da se moja svakodnevica beskonačno ponavlja ma koliko to što radim bilo vredno? Da li je to ta večna inspiracija koju dobijamo kada smo usmereni na jedan cilj ili nešto što će vremenom početi lagano da me izluđuje?
Nadčovek i večno traganje za smislom
Jedan od najzanimljivijih, ali i najtežih koncepata koje Niče nudi jeste ideja nadčoveka (Übermensch). Naravno, nadčovek nije superheroj iz stripa, niti je neko koga zanima globalna slava. Ne, on je figura koja odbacuje tradicionalne vrednosti i postaje slobodan, umetnik sopstvenog postojanja. Ideja da se čovek može „uzdići“ do te tačke u kojoj je potpuno slobodan da stvori novi svet izvan društvenih normi je izuzetno privlačna – ali i zastrašujuće ambiciozna.
Iskreno, kad god pročitam njegove reči o tom nadčoveku, osećam se kao da sam pred izazovom da redefinišem svoje postojanje, a zatim se suočim sa svakodnevnim trivijalnostima i shvatim da, u praksi, biti nadčovek može da se graniči i sa osobom koju bi danas okarakterisali kao pojedinca sa graničnim poremećajem ličnosti, realno.
I tako, Ničeova ideja o uzvišenom postojanju budi u meni strahopoštovanje, ali otvara i pitanje – da li je vreme da redefinišemo osnovne filozofske postulate? I, da li smo ih ikada razumeli kako treba…
Život kao tragikomedija
Niče nas podseća da je život suštinski tragičan, ali u toj tragediji postoji i lepota. Njegov poziv da „prihvatimo svoj bol“ kako bismo dosegnuli viši nivo radosti deluje kao puko baljezganje u prazno, ali istovremeno zvuči i nekako oslobađajuće. U mom slučaju, to ponekad znači da, umesto da se uporno borim protiv neizvesnosti, straha i tuge, odlučim da je sve to lepo – Ničeov životni stand-up. I tu leži razlog zašto me Niče istovremeno inspiriše i zbunjuje: dok pokušavam da živim po njegovim shvatanjima, i sama počinjem da shvatim koliko je čitav proces često smešan, poput komičnog pokušaja filozofskog self-helpa.
Kad sam plakala zbog Ničea
I tako, evo me i dalje, zbunjena, ali i inspirisana. Moje razumevanje Ničea podseća na maraton između zaluđenosti, smeha, plakanja od silne težine nerazumevanja i potpune misterije koju u meni taj čovek budi. Uvek iznova vraćam se njegovim rečima koje preispituju sve – od životnih vrednosti do svakodnevnih navika – dok me u isto vreme teraju na suze i smeh zbog apsurdnosti u kojoj se nađem nakon svega toga.
Možda je u tome, u stvari, kvaka. Razumevanje Ničea ne leži u tome da pronađemo konačne odgovore, već u spremnosti da zaronimo u dubine sopstvenih životnih pitanja. Ako me je Niče zaista nečemu naučio, onda je to da spoznaja i nerazumevanje ne moraju da isključuju jedno drugo, naprotiv – oni moraju da koegzistiraju kao tandem koji nas vodi kroz život.
Foto: Instagram