Zbog čega i dalje dižemo prašinu oko estetske hirurgije?
Plastična hirurgija je jedan od poslednjih velikih tabua industrije lepote. Kako se javnost polako osvešćuje, vidimo sve više raznolikosti: počinjemo da prihvatamo različite boje kože, crte lica, građu tela, čak i tipove kose. Reklame i televizija konačno potenciraju ljude koji ne izgledaju „kao iz kalupa“ zato što je njihovo prikazivanje prvi korak ka prihvatanju.
Po pitanju estetske hirurgije smo mnogo manje tolerantni. Ona je više od pukog znaka taštine – i podnošenja velikog bola i troškova samo da bi se lepše izgledalo. Istina je da postavlja mnoga pitanja. Da li se plastičnom hirurgijom brišu individualnost ili rasni identitet? Da li se propagira ideja da je savršenstvo, i uz njega određena uniformisanost, nešto čemu treba da teže sve žene (i muškarci)? Zbog čega je proces starenja nešto protiv čega se aktivno treba boriti? Čak se i ideja da je lepota neka vrsta privilegije – koju su neki ljudi prosto imali sreće da dobiju, a drugi joj samo zavide iz daleka – dovodi u pitanje.
Slučaj Bella Hadid
Žene – stare ili mlade, nije važno – su obično prve na tapetu. Model Bella Hadid je poslednja na dugom spisku poznatih koja mora da brani svoje slavno lice: „Ljudi misle da sam sva izoperisana i da sam uradila bogznašta. I znate šta? Možemo skenirati moje lice, ako želite. Bojim se da stavim filere u usne. Ne želim da pokvarim ono što imam.“ Ipak, svako ko je guglovao njene slike iz mlađih dana jasno vidi koliko drastično se njena pojava promenila u poslednjih nekoliko godina. Na Twitteru postoji nalog posvećen njenim starim fotografijama na kojima se vide moguće smanjivanje brade, operacija nosa i fileri u usnama. Bellin komentar da je spremna na skeniranje lako može da zavara pošto mnoge procedure ne moraju biti vidljive na snimku – čak se i implanti u nosu danas mogu praviti od hrskavice. Činjenica da vatreno poriče nešto toliko očigledno je obeshrabrujuća za njene mlade pratioce. Čak je i nepristrasnom posmatraču teško da ne primeti promene koje nikako nisu mogle biti prirodna posledica sazrevanja ili tehnike šminkanja. Ali šta to znači za nas?
Sama činjenica da Bella, mlada žena od 21 godine, mora da objavljuje demanti puno govori. Prvo, ako se jeste podvrgla raznim procedurama, a ako je verovati Twitteru jeste, onda je duboko posvećena održavanju iluzije da je njena nesvakidašnja lepota sto posto prirodna. A pošto je Bellino lice i u bukvalnom smislu njeno bogatstvo, puno zavisi od toga da li joj je lepota bogom dana. Ako ona, koja se navodno operisala da liči na mladu Karlu Bruni, može da kupi lepotu, šta nas spečava da uradimo isto?
Bellin slučaj se, istina, malo razlikuje od uobičajenih pritužbi na plastičnu hirurgiju pošto njen izgled nije samo izvor tuđe zavisti već i ogromnog bogatstva. Da li ona na neki način vara javnost, poput preterano fotošopirane reklame, ako joj je lice remek-delo vrlo veštog hirurga?
Pre više od dve decenije Michael Jackson je žestoko kritikovan zbog mnogobrojnih intervencija kojima se podvrgao, a nešto što je počelo običnom operacijom nosa pretvorilo se u listu bez kraja čiji je rezultat bio to da mu se lice doslovno raspadalo u momentu kada je umro 2009 godine.
Slučaj Michael Jackson
Pevač je bio gonjen duboko usađenom nesigurnošću u svoj izgled – otac ga je zadirkivao da je ružan kad je bio mali – svima je potpuno jasno da su Jacksonove operacije rezultat neke ozbiljnije i dublje psihoze od običnog vijanja lepote. Pričalo se i da stidi svoje rase, sve uz bezbroj puta ponovljenu šalu kako „jedino u Americi možeš da se rodiš kao siromašan crn dečak i izrasteš u bogatu belu ženu“. Ali ispod svega, zlobnog podbadanja i iskrene zbunjenosti, uvek je postojala svest o tome da što se više Jackson udaljavao od psihološke stabilnosti, to je izgledao sve manje kao čovek, a sve više plastično. Još neverovatnija je činjenica da je poricao da se podvrgao brojnim intervencijama, a u intervjuu Martinu Bashiru 2003. godine je pred kamerama izjavio: „Nisam imao plastične operacije na licu. Samo nos, i to da bih lakše disao i da bih mogao lakše da izvučem visoke tonove.“ Jedna od glavnih zamerki estetskoj hirurgiji je da rezultira jednom vrstom etnocentrizma – i svakako je tačno da najpopularnije procedure uključuju sužavanje nosa, prepravljanje usana po određenim proporcijama i, u Aziji, uklanjanje kože na kapcima i povećanje očiju.
Plastična hirurgija kao praktična opcija
Menjanje lica plastičnim operacijama u nekim zemljama ne nosi sa sobom kulturološke komplikacije. U Americi je sve uobičajenije da roditelji deci za rođendan poklanjanju operaciju nosa ili „nove“ grudi. Potpuno je uobičajeno za javne ličnosti, poput članova boyband grupa da usvoje homogene crte lica. To što liče kao jaje jajetu se smatra delom njihovog šarma pa su često i iste visine i stilizovani na isti način.
Ako se borimo za slobodu izbora, zbog čega po ovom pitanju gledamo na stvari crno-belo? U savršenom svetu, nećemo suditi o nekom, ženi ili muškarcu, poznatom ili ne, zbog toga što se podvrgao estetskoj hirurgiji. A što se tiče neiskrenosti i poricanja… Pa, to će verovatno nastaviti da ostavlja loš utisak na ljude. Istina je da ne volimo ideju da se lepota do te mere može kupiti. Da li je onda rešenje priznati sve pre nego što drugi mogu da komentarišu? Da li to briše stigmu? Da li bi nam se više svidelo da nam je Bella Hadid dala ime svog hirurga? Ili je to izbor koji treba da ostane lična stvar? Ne postoji jedan univerzalan tačan odgovor osim da će poricanje i dalje nastaviti da izaziva odbojnost. Čini se da, iako smo na putu da prihvatimo strije i opuštene grudi, i dalje ne možemo da prihvatimo lepo lice koje nije dobijeno na genetskoj lutriji.
