Prošle nedelje mi je Teodora poslala jedan članak sa naslovom u stilu “Šta delfini rade da bi im koža bila tako dobra?”. Smejala sam se kad sam kliknula na očigledan click bait i shvatila da su ljudi zaista intervjuisali morskog biologa koja im je objasnila – jasno, glasno i naučno – da delfini ne rade apsolutno ništa već su jednostavno rođeni s tim (i, ne, nije u pitanju Maybelline). I dok smo se tako kuckale i komentarisale apsurdnost teksta, shvatila sam da postajem sve više ljuta.
Pa zar je ljudima stvarno potrebno posebno naglasiti i objašnjavati razliku između kože ljudi i kože morskih sisara? Na tekst sam kliknula i ja sama, očekujući valjda da ću naleteti na neku novu apsurdnu tehniku za postizanje kože koja izgleda kao staklo, a ostala zadivljena time što su se urednici sajta dosetili da nam umesto toga ponude ogledalo.
Moja ljutnja na stranu ali bojim se da je zaista potrebno. Gde god se okreneš, sačeka te neka slična aspiracija, plus gomile načina da ih izvedete uz trošenje ozbiljnih para i potpunu izvesnost da nećete do kraja uspeti jer je jednostavno – nemoguće. To što se čini mogućim na društvenim mrežama je samo još jedna prečica u depresiju. Da se razumemo, kožu poput delfina nemate i nećete je imati u stvarnom životu šta god uradili pošto još uvek nije izmišljen filter sa kojim možete da šetate (mada, ako ste gledali seriju “Years and Years” ni ti dani nisu baš daleko). Isto važi i za proporcije sestara Kardashian koje nećete dobiti ni nakon posete hirurgu baš kao što ih, realno, nemaju ni one bez dorade fotki.
Ok, ovo nije ništa novo i trebalo bi da su svi već osvestili razliku između fotografija bilo koje vrste i stvarnosti ali… Da li su? Sudeći po tome u kom pravcu idemo i tome da je, na primer, tetovirati usne/obrve/oči čak i konture svog lica sve više normalna pojava, da nam se prodaju konci koji će na nekoliko meseci da nam iskose oči tako da liče na lisičije (eto nam još jedne životinje), reklo bi se da nismo.
Da se razumemo, obožavam šminku. Obožavam i bademaste oči mačkastog pogleda i nemam ništa protiv da ih malo fejkujemo. Volim i lasere i pilinge i sve ono što nam pomaže da izgledamo kao najbolja verzija sebe – i koliko god verovala da svako treba da oceni za sebe šta to znači – moram da priznam da povlačim granicu kada se od mene očekuje da izgledam kao životinja koja živi pod vodom. Negovana koža i kremasti hajlajter? Da. Uvek. Svakodnevno teško mackanje u slojevima osuđeno na propast? Ne.
A sada, hajde da isti princip primenimo i na druge slične budalaštine.
Ukoliko to ne učinimo, sebe ali i sve one koji se ugledaju na nas smo kodirali za put do pakla popločan ne-tako-dobrim namerama. Videla sam isuviše sličnih scenarija u kojima glavnu ulogu igra devojka (jer, uglavnom i jesu devojke) toliko nesigurna da nije u stanju da pomoli nos dok ne obavi ne-zna-se-koliko koraka rutine i šminke u kojima ne samo što ne uživa, nego ih se i boji.
