Nekada davno znala sam da provodim sate i sate u frizerskoj stolici svake tri do četiri nedelje u bolovima. Imala sam i svoju lepezu da njom hladim glavu na kojoj se krčkala nekakva opaka hemija čiji rezultat je bila svetla i pepeljasta nijansa plave kojom sam bila opsednuta. Godinama sam vijala kosu Carolyn Bessette-Kennedy. Obožavam je i dan danas ali ne na svojoj glavi. Ovo, slobodno smem da kažem, skoro pa patološko ponašanje trajalo je godinama i kulminiralo snovima u kojima (hipnotisano ali ne baš slobodnom voljom) bojim kosu u tamno i šišam se na kratko, nakon čega sam u snu dobijala napade panike i budila se bukvalno drhteći od straha i u suzama, opipavala da li je taj nestanak moje plave kose bio samo noćna mora. Nakon drugog ovakvog sna (i činjenice da sam se preselila i nisam mogla da pronađem frizera koji je znao da izvuče tu pepeljastu nijansu), odlučila sam da tu nešto jako nije u redu i da moram strahu da stanem na crtu i… prefarbala se u nešto slično svojoj prirodnoj boji prvi put u osam godina. Ovo u početku uopšte nije proredilo moje posete frizeru pošto, kao što svako ko je prelazio iz svetloplave u tamnu boju zna, plava teško odustaje i pretvara kestenjaste nijanse u zelene nakon pranja ili dva.
Ovo me ne čini nikakvom beauty ratnicom bilo koje vrste. Biće tako dok ne odlučim drugačije i to je to. Potpuno lična i trenutna stvar. Možda se opet vratim u platinasto – imam dva Pinterest boarda na temu: Platinum i Platinum Ultimate. I neće me gristi savest, niti se bojim eventualnih opekotina na glavi – više me brine vreme koje to iziskuje, a u kom previše uživam što ga imam na raspolaganju. U solarijum takođe više ne idem godinama i to je jedina stvar koju žalim što sam radila, keratinsko ispravljanje sam probala samo jednom i pored maske mi se malo vrtelo, a glavni toksični porok mi je gel lak na rukama (nikad na stopalima) i ne pada mi na pamet da ga se odričem iako znam da bi trebalo.
Sa druge strane, mene generalno ne hvataju “anti” euforije: nisam se nikada primila na mržnju prema parabenima, silikone ne koristim na kosi iz prostog razloga što vremenom dovode do suprotnog efekta (a i pronašla sam nešto bolje), ne verujem u “potpuno prirodno” zato što znam da je to nemoguće osim ako ne želite da vam se proizvod pokvari u roku od nekoliko dana, a i verujem u nauku. Biram manje hemije kad mogu, pod uslovom da dobijam rezlutate koje očekujem i to je to.
I, da, to zaista jeste to: efekat. Suština svega što ima veze sa kozmetikom. Nisam jedina koja je selektivno gluva na upozorenja koja dolaze vezano za kozmetiku ili tretmane, u to sam stopostotno sigurna. Ali zašto? Na osnovu čega biramo koja upozorenja slušamo, a koja ne? Mislim da racionalizujemo sve ono bez čega mislimo da ne bismo mogli. Moji nokti na primer. Vrlo dobro se sećam dana kada me je dermatolog koju obožavam istresla iz gaća kada je primetila akrilat na njima: “Ovo odmah da si skinula! Nemaš pojma šta možeš sebi da napraviš i da ti više nije palo na pamet da dozvoliš da ti neko turpija nokte od gore, po nokatnoj ploči.” Akrilat sam skinula ali tek nakon što se pojavio Shellac. Sada ga, zbog toga što je skup, većina salona zamenjuje običnim gel lakovima uz priču kako su isti ali nisu. Da, potraga je otvorena, a moji nokti su opet blago turpijani po samoj ploči. Oh, well.
Kada se radi o racionalizaciji, uvek ćemo naći opravdanje za one tretmane i proizvode bez kojih se osećamo kao da mi nismo mi. Radi se o vrlo jednostavnom mehanizmu odbrane. Pored toga, kozmetika nije hrana pa je ljudi ipak smatraju manje štetnom (što često nije istina), a javna svest o proizvodima se uglavnom menja sporo osim u slučajevima medijskog rata kao što je to bilo sa mučenim parabenima. Javnost se seća prvih udarnih vesti, a ne činjenice da je posle ispalo da su konradiktorne. Da se razumemo, ne tvrdim da su parabeni najidealniji sastojak na svetu (većina ni ne zna da se radi o konzervansu, zar ne?) ali keratinski tremani koji sadrže formaldehid su mnogo, mnogo gora stvar. Verujte mi. Narod isto tako veruje u regulative koje nameće vlast, u našem slučaju to je dragibogznako ali hajde da se pozabavimo propisima u EU i FDA u SAD-u. Vrlo često ćete čuti da je nešto odobrio upravo FDA i da to znači da je stvar sigurna. E, sad zastanite, udahnite duboko i usvojite sledeći podatak: američki dokumentarac “Toxic Beauty” obelodanio je činjenicu da je EU zabranila 1.328 hemijskih supstanci za upotrebu u kozmetici, a FDA svega 11. Da dobro ste pročitali – jedanaest. Ne fali nikakva nula. Gorepomenuti formaldehid, bezbojni gas koji se nalazi u proizvodima za hemijsko ispravljanje kose i lakovima za nokte zabranjen je u Evropskoj Uniji ali je u širokoj i čestoj upotrebi u SAD-u, a dokazano je kancerogen.
Prošlogodišnji dokumentarac “Toxic Beauty” istražuje pozadinu mnogih kozmetičkih proizvoda i tretmana i ulazi duboko u tematiku pravila i ograničenja vezanih za sastojke koji se u njima koriste. Dok otkriva razne zdravstvene probleme poput trovanja živom i raka dojke koji se dovode u vezu sa ftalatima, ovaj film se bavi i prirodom posla koja je često “zamuljaj, slaži pa napravi profit”. Zarada je uvek na prvom mestu i uvek će biti prioritet u odnosu na transparentnost, a ovo je bolno vrlo često slučaj pogotovo sa kvazi guruima poput Gwyneth Paltrow.
I gde to ostavlja nas? Na poziciji na kojoj se nalazimo trebalo bi da koristimo sopstvenu glavu i zdrav razum. Informišite se i pravite odgovorne izbore zasnovane na činjenicama, ne samo željama ali ne zanemarujte ni njih. Ključna reč? Balans. Ja ni uz najbolju volju ne mogu da vam kažem da se odreknete neke beauty stvari ili procedure za koju ste vezali deo identiteta, ali probajte da ne budu baš sve kancerogene. Da, kancerogene.
