Imam devijaciju septuma i od kad znam za sebe ne mogu lepo da dišem kroz nos. Ipak, ovo sam prvi put čula od zubara kada sam imala već dvadeset godina dok mi je uzimao otisak za fiksnu protezu: “Pa, dete, ti ne možeš da dišeš, što mi nisi rekla?” Možda je smešno ali prvo što sam pomislila bilo je: “Ne mogu?” Zatim sam se koncentrisala na gorepomenuto disanje i prvi put u životu osvestila da zaista ne mogu. I tako sam otišla kod plastičara.
Ovo ne bi bio loš uvod za neku epizodu rijalitija o plastičnoj hirurgiji, zar ne? Realno, zaista se sve tako odigralo ali “plastičar” iz moje priče je jedna od maminih najboljih drugarica, žena koja na moju veliku tugu nije više sa nama. Potpuno sam svesna privilegije koju sam imala, a to je da se, pored toga što sam ja nju volela i što je ona mene volela, zavalim na kauč sa njenim haskijima, pijem kafu i ispitujem sve što me zanima. A zanimalo me je svašta. Kako, šta, kad, koliko… Mislim da se i sama Marina nekad čudila rojem mojih pitanja ali je na sva odgovarala. Ponekad i lepo upakovanim “ne lupetaj”. Bilo kako bilo, ušla sam na tu (ponekad bizarnu) teritoriju i ostala fascinirana. Kako samom hirurgijom, tako i idejama i vezama koje ljudi imaju sa njom. Svoj nos, pak, do dana današnjeg nisam operisala.
Dr Marina Šoć-Pisarev je bila savesna žena, pa tek onda i savestan hirurg i jedna od prvih stvari koje mi je rekla bila je: “Sve pacijente, osim onih sa klempavim ušima, šaljemo prvo kod psihijatra.” Pored toga, ispričala mi je mnoge priče, pokazala gomilu slika, objasnila klasične tehnike septoplastike kao i to šta su rekonstruktivna, kozmetička ili kombinovana rinoplastika.
Što sam više gledala to me je više zanimalo pa smo prešle na razgovore o korekcijama grudi, liposukciji, strijama, implantatima i bože-znaj-sve-čemu. To je bio prvi put da sam shvatila da me nešto od medicine zanima ali sam imala dovoljno godina da znam i da me ne zanima zbog medicine kao takve.
Da, gledala sam i slike. Ne, nisu lepe.
Premotavam u sadašnjost. Već sam odavno svesna toga koliko moja fascinacija plastičnom hirurgijom nije neobična. Možda je čak i opšte mesto, a ja ne volim da budem opšte mesto. Ali. Plastična hirurgija je svuda oko nas iako njene rezultate društvo i dalje smatra drugorazrednim u odnosu na one koje nam “da Majka Priroda”. Štagod. Što se mene tiče, svako ima pravo da bira, pod uslovom da ne meša lončiće. Ako meša lončiće, možda mu prvo treba pomoći pa tek onda dati da bira.
Gledala sam nekoliko epizoda “Nip/Tuck”. Ne sviđa mi se. Probala sam da gledam i “Botched” – plaši me. Ne zbog samih stvari koje se prikazuju već zbog očiglednog otvorenog preloma mozgova pacijenata. Slično sam se osećala gledajući i “Dr 90210”.
Kao sa pogrešne strane krivog ogledala. Mnoge stvari su mi u svim tim emisijama potpuno izmeštene. Pri tom, znam ljude koji se jesu podvrgli estetskim zahvatima – ne, to ne izgleda tako. Ni po pitanju rezultata, ni po pitanju samog procesa. Ono što mi posebno šalje žmarke niz kičmu na najgori mogući način, jeste činjenica da je većina pacijenata u ovim emisijama na svom “trećem nosu ili grudima”. Jako jako retko, gotovo nikada, se dešava da dolaze prvi put ili sa idejom o jednoj stvari koju žele da promene. Sami prikazi intervencija su naravno prilagođeni i “slabijim stomacima” kao što je to i post-operativni tok. Gledajte duže i učiniće vam se da se radi o malo komplikovanijoj promeni frizure ili intenzivnom tretmanu za celulit, a ne invazivnim procedurama. Granice su davno pomerene. Ipak, ljudi ih gutaju kao nikad pre. Osvrnite se oko sebe i videćete da neki i primenjuju ono što vide ukoliko imaju uslove.
Zatim sam saznala za emisiju o plastičnoj hirurgiji, prvu koju radi BBC (koliko znam). Program se zove “Plastic Surgery Undressed” i razlikuje se od svih koje sam do sada videla: u njemu potencijalni pacijenti sede i gledaju prenos iz sale dok plastični hirurg proceduru koju oni žele izvodi na nekom drugom.
Cilj je, pretpostavljam, da se izmami što više reakcija onih u studiju ali i da se ljudima prikaže šta zaista podrazumeva “otići pod nož”. Realno, većina nema pojma.
Da se ne lažemo, velik broj ljudi – bilo da su potencijalni pacijenti ili samo gledaoci – veruju da se na klinici dobije šampanjac, pa anestezija i onda sve to lepo zaraste za koju nedelju i svi su kao novi, samo bolji. Malo ko razmišlja o rizicima ili o tome šta sama procedura radi njihovom telu i tome kako bi mogao da izgleda oporavak. Koliko god smo u civilizacijskoj fazi u kojoj se mnoge procedure plastične hirurgije smatraju nečim što se “radi u pauzi za ručak”, pacijent uvek treba da napravi informisan izbor, a nekad mi se čini da mnogi lekari rade upravo suprotno. Pogotvo oni u emisijama poput “Dr 90210” ili čak i “Botched” na kojima se prikazuju mnogo ekstremniji slučajevi nego što je to uobičajeno, isključivo zbog toga da bi emisija imala zabavnu „vrednost“. Vrednost koja se ogleda u ljudskom voajerizmu ili aspiraciji, da se ne lažemo, razumem oba. Onima koji broje pare uglavnom je svejedno.
Čini mi se, ipak, da su društvene mreže odigrale najveću ulogu u fenomenu pomeranja granica plastične hirurgije i njenom istinskom poimanju. Nekada su ljudi donosili slike poznatih i tražili nečiji nos ili usta (Angelina Jolie je inspirisala mnoge usne, to vam garantujem, a koliko uspešno izvedene to je već druga priča).
Danas stvari stoje poprilično drugačije i to na veoma zabrinjavajuć način. Uz mnoge filtere koji su praktično svakom na izvol’te, ljudi sami prave intervencije na svojim fotografijama i videima i, posledično, žele da izgledaju upravo tako i u stvarnom životu. Ovo je apsolutno nerealno očekivanje i da, iako nijedna društvena mreža ne može u nekom da pokrene nešto za šta klica već ne postoji, dismorfija koja se razvija putem njih jeste stvarna psihološka dijagnoza. I to opasna.
U sadašnjoj situaciji, odgovorno predstavljanje i edukacija na temu plastične hirurgije je više nego neophodna, a tv emisije nisu same po sebi loš način da se dođe do ljudi. Ipak, odgovornost ne leži samo u tome kako se neka tema javno predstavlja, isto kao što ne možemo optužiti Marilyn Mansona da je uzrok pucnjave u američkim školama – velik deo odgovornosti nose i sami hirurzi. Oni su krajnji čuvari kapija ovog carstva i na njima je odgovornost da se rukovode pravilom da je plastična hirurgija namenjena ljudima koji žele da poprave svoj kvalitet života i samopouzdanje, a ne onima koji misle da putem hirurgije treba da vijaju poslednji trend.
Vreme je da svi osvestimo činjenicu da to što razlikuje dobrog lekara od vrhunskog lekara nije samo ono što ume da uradi već i svest o tome da nekada treba da kaže “ne”.